Smrt Vojina đuvegije[1]
Kad se ženi Vojin đuvegija,
Daleko je prosio devojku,
Tri dni oda preko polja ravna,
A četiri preko vode ladne.
Isprosi je i prstenova je, 5
Jošt joj malo roka ostavio,
Malo roka nedelju danaka,
Dok je junak svate sakupio,
Pa se šeće po lepu devojku.
Svi svatovi u dvoru veseli, 10
Nevesela Vojinova strina.
Pitala je Vojinova majka:
„Jetrvice, Vojinova strino,
Ti si evo troje oženila,
Uvek sam ti ja vesela bila; 15
Ja sad ženim Vojina jedina,
Pa si meni nevesela strina!”
Strina ćuti, ništa ne govori.
Spraviše se kićeni svatovi
I odoše Bogom po devojku. 20
Brže strina u goru otišla,
Pa besedi ko drugaricama:
„Drugarice, zagorkinje vile,
Vi streljajte Vojin' đuvegiju!”
Kad su bili u gori svatovi, 25
Besedile zagorkinje vile —
Jedna veli: „Da lepa junaka!”
Druga veli: „Kako će ga majka
Oplakati i prebrinit’ živa?”
Treća veli: „Da ga ne streljamo! 30
Ako ćemo streljati devera,
U devera vrlo mudra majka,
Uz njeg' meće tri zrna tamjana;
Ako ćemo kuma ustreliti,
I kumova vrlo mudra majka, 35
Zadela mu za kalpak zeleni
Tri kitnasta struka bosiljeva —
Vojinova ni pelena nije,
Ne bi vile ni pelen streljale!”
Prva strelja u čelo junaka, 40
Kalpak mu je s glave strovalila;
Druga strelja u pleća junaka,
Na njemu je dolamu raspela;
Treća strelja konju među grive,
Pod njime se konjic zadrktao, 45
Uzdu grize, a ušima striže
I bijela pena poduzela.
Pritrčao striče Radosave:
„Bog mi s tobom, Vojin' đuvegija?”
Odgovara Vojin đuvegija: 50
„Bog je s tobom i tvojim konjicem,
Bog je s konjem, ali sa mnom nije —
Vile mene mal’ ne ustreliše!”
Al’ besedi Vojinova strina:
„Kurve kučke, zagorkinje vile, 55
Il' tedoste il’ baš ne mogoste!”
Pa uzima strelu otrovanu,
Otrovanu od dvanaest pera,
Udari ga u srce junačko,
Onde ga je s konja oborila. 60
Pritrčao striče Radosave,
Pa ga meće na dobra konjica:
„Bog mi s tobom, Vojin đuvegija?”
Odgovara Vojin đuvegija:
„Bog je s konjem, ali sa mnom nije, 65
Jer je mene ustrelila vila —
Da bi koja, ne bi ni žalio,
Već baš vila, moja grdna strina!
No Boga ti, striče Radosave,
Kad odemo devojačku dvoru, 70
Brzo sedaj, jošt brže ustaji,
Da mi božji zakon savršimo,
Ne bi li živ došao do majke!"
Pa odoše dvoru devojačku,
Brzo sjeda, a brže ustaje, 75
Brzo šeću u bijelu crkvu,
Te stadoše na venčanje mladi.
Naslonjao Vojin ćuvegija
Rusu glavu na lepu devojku,
A devojka na venčana kuma. 80
Al' besede braća devojačka:
„Prijatelju striče Radosave,
Il' je u vas takovi običaj,
Il' je njemu u volji devojka
Il' baš ne zna Vojin za sramotu?" 85
Odgovara striče Radosave:
„Nije u nas takovi običaj,
Znade Vojin dobro za sramotu,
No je njemu u volji devojka!"
Tu su božji zakon savršili, 90
I otišli Bogom putovati.
Kad stigoše nasred gore čarne,
Besedio Vojin đuvegija:
„Braćo moja, kićeni svatovi,
Vi idite kako vi možete, 95
Ja ću ići kako konjic znade,
Ne bi l' junak majci domakao!"
Konja jezdi svome b’jelu dvoru;
Daleko ga ugledala majka,
A bliže je pred njeg' išetala, 100
Pa besedi stara mila majka:
„Kam’ ti, sine, kićeni svatovi
I kamo ti lepota devojka?"
Govori joj Vojin đuvegija:
„Ne pitaj me ni za koga, majko, 105
Već mi steri mekanu postelju,
Ne steri mi dugu ni široku,
Već mi steri kratku pa uzanu,
Na njoj dugo bolovati neću,
Jer je mene ustrelila vila, 110
Da bi koja, ne bi ni žalio,
Već baš vila, moja grdna strina!"
Stere majka mekanu postelu,
U nju leže Vojin ćuvegija,
Pa besedi svojoj staroj majci: 115
„Kad ti čuje[š] bubnje i svirale
I ugledaš kićene svatove,
Daleko se pred svatove šeći,
Ne raspleći kosu na devojki,
Već je šalji dvoru njenoj majci, 120
Da s' ne zove uda udovica,
Već nek' s’ zove lijepa devojka!”
To izreče i dušu ispusti.
Al’ ne čula bubnje i svirala
Ni vidila mlade svate majka, 125
Oplakujuć dijete Vojina.
Kad su došli kićeni svatovi
I doveli lijepu devojku,
Đipila je Vojinova strina
Da raspleće lepotu devojku, 130
Al' se kučka pred njom okameni.
Saranili Vojin' ćuvegiju,
A devojku majci opravili;
Strina osta na široku putu,
Osta kučka na pokor veliki, 135
Da se priča i pripovijeda.
(ASANU, br. 8552/257, XV, 2, br. 49).
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
