Кликне вила с високе планине,
И дозивље Борића војводу:
»О Борићу, млада ђувелијо!
Ја бих вила тебе свјетовала,
Да не идеш данас по дјевојку, 5
О божићу, о зими најгорој;
Свати ће ти помријет од зиме«.
Борић б’јеле и не слуша виле,
Нег кићене сватове скупио,
И сватима иде по дјевојку. 10
Када сватим’ по дјевојку дошо,
Пред њезин’јем двором бијелијем,
Тамо су га причекали л’јепо,
Поштовали, дјевојку му дали.
Сватови се л’јепо отправили. 15
Кад су дошли зелене у горе,
А у горе прве на конаке,
У гори их нојца ухитила,
И велика зима ударила.
Све, што има кићена невјеста, 20
Све, што има у сандуку руха,
Све кићене свате загртала,[1]
Сви су свати помрли од зиме,
Само није Борић ђувелија,
Ербо га је нева загртала 25
Дебелијем из сандука рухом.
Кад бијела зора заб'јелила,
И њега је зима завијала.
Кад то виђе кићена невјеста,
На дјевера главу наслонила, 30
А на драга руку с прстенима,
Па с’ и она душом разд'јелила.
Балдо Мелков Главић, бр. 162.
Из Луке на отоку Шлпану, од Нике
Маратове, која ју је научита од своје
мајке Фране рођ. Копорчић из Луке.
Изабране народне пјесме II, женске, приредио Др. Никола Андрић, у Загребу, 1913, Тисак Краљ. земаљске тискаре., стр.113.
Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Ženske pjesme (Romance i balade), knjiga peta, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, str. 118-119.
