Смиљанић Илија и Ајка Танкошић
Мили боже чуда великога
Од онога Осман Танкошића!
У Османа лиепе дјевојке
По имену Ајке Танкошића!
Млада Ајка велика нарасла. 5
Осман тежи, да удаде Ајку
За везира Љутић капитана.
Мудра Ајка по граду се шеће,
Тр се њојзи за турчина неће.
Чула је за Смиљанић Илију? 10
Све је мисли на једну смислила,
Она иде у биеле дворе,
Тр узимље шестоперо злата
И удара себе по образу.
Из образа крвцу је пушћала, 15
С крвцом Или књигу написала,
О Илија на гласу делија,
Чула јесам и људи ми кажу,
Да си такав на гласу делија
Да си дика задарских јунака! 20
О Илија изкажи се сада,
Али сада, али већ никада!
О Илија суди моју муку,
Избави ме из душманских руку.
Све дан по дан Или књига дође. 25
Кад Илија књигу задобио,
Књигу штије а на њу се смије,
Мисли, мисли Смиљанић Илија
Све је мисли на једну смислио
Тр он оде у котаре равне, 30
Ђе јунаци рујно пију вино,
Вино пију о свачем диване.
Он налази два јунака млада
И двадесет и два капитана,
Међу њима Пере Мркоњићу. 35
Вино пише једне воље бише.
И тако се Задру примицаше.
Сам Илија једне воље био.
Нити пио, нити говорио.
Пита њега Пере Мркоњићу: 40
Побратиме Смиљанић Илија,
Што се јеси брате разтужио?
Гдје ти јеси млађан обрчио,
А ниеси јоште оженио?
Ено имам до три сеје младе, 45
Бирај Иле, коју теби драго.
Нато Иле ништа и нехаје,
Тр се вати руком у џепове,
Па извади тридесет дуката,
На вам браћо тридесет дуката, 50
Јијте пијте и тјешите мајку,
Док доведем племениту Ајку.
Он се скочи на ноге лагане,
Па он оде к биелу двору свому,
И зазивље своју стару мајку: 55
О старице стара моја мајко
Изнеси ми бабино одиело,
У кому је бабо четовао,
Четовао и хајдуковао,
По Косову разгонио турке. 60
Изведи ми доброга дорина
Свега мајка с зузом поквасила,
Ко да га је киша покосила
Богом брате Смиљанић Илија.
И сини га светием Иваном: 65
Неход тамо мој сине једини,
Лудо оћеш изгубити главу.
Турци су ти бабу погубили.
Иле мучи, ништа неодлучи.
Он облачи бабино одиело, 70
На се меће диван кабаницу,
И на њој је до тристо путаца,
Које кошта до тристо дуката.
Припасује бритку сабљу своју,
На којој је змија изрезена. 75
Овисоко главу одигнуо,
Драги камен у зубима држи,
Да се види Или путовати
У по ноћи кано и у подне.
Нешто рече Смиљанић Илија 80
Нешто рече а дорин му клече,
Па се дори о седалце баци,
Пак он оде преко поља равна
Кано звиезда преко неба сјајан,
У добро је доба долазио. 85
Кад су Турци пророку клањали,
И дјевојке у колу играле.
Ал у колу Ајка Танкошића.
Мили боже лиепе ли дјевојке!
Два образа, ка рнма ђулаја. 90
Бисер зуби, уста су малена,
Ко да су јој дукатом кројена.
Дви очице, биесне бадамице,
Обрвице с мора пијавице.
Вати с' Иле до Танкошић Ајке, 95
Све је пита и за руке штипа:
О Ајкуло драга душо моја,
Ја сам главом Смиљанић Илија.
Дошао сам по тебе дјевојку.
Оћеш поћи самном у котаре? 100
Говори му Танкошића Ајка;
О Илија на гласу делија
Неби данас Иле утекао
Да ти имаш крила соколова
Од онога Љутић Капитана. 105
Стига би те Љутић капитане.
Иле мучи ништа неодлучи.
Један ага дође Илу спитат
Одклен јеси незнана делијо?
Одклен јеси од кога ли града. 110
Куда си се јунак подигао?
Мудар Иле издалека с' каже,
Дај онога дужде млетачкога,
Да је проша преко воде Саве,
Да је тамо загледа дјевојку. 115
Други ага пође Илу питат:
Одклен јеси незнана делијо?
Одклен јеси од кога ли града?
Кудај си се јунак подигао?
Мудар Иле издалека с' каже, 120
Да је оног дужде млетачкога,
Да је проша преко воде Саве,
Да је тамо загледа дјевојку,
Да ју поша изпросити за се,
Трети ага изпитује Илу: 125
Та ти ниеси незнана делија,
Нег си главом Смиљанић Илија.
Три пута сам био у котару,
Највиш си ми кујо додијао.
Неш отићи ни одниети главе, 130
Нит одвести племенитог доре.
Кад Илија гласе разачуо,
Он попаде Ајку поприеко,
Па је меће за се на дорина.
Три пута ју опасује пасом, 135
А четврти од сабље кајасом,
Да је неби вјетар оборио,
Да му неби среће преломио.
Иле оде преко поља равна
Кано звиезда преко неба сјајна. 140
Ал се Ајка Танкошић обазре.
За њим трчи бусија турака,
Из бусије јунак се отега.
Ал говори Ајка Танкошићка:
Драги брате Смиљанић Илија! 145
Сада ћемо изгубити главу.
Ето јаше Танкошић Османе,
И за њиме бусија турака.
Књим допаде Танкошић Османе
Ма на својој сурој бедевији. 150
Ал говори Смиљанић Илија:
Драга душо Ајкуно дјевојко
Јел ти жао погубити бабу,
Да ја њега сад погубим млада?
Ајка мучи, ништа неодлучи. 155
Шару Иле са рамена свали,
Шару свали од ока опали,
Тр Османа с бедевије свали.
У добро га мјесто погодио
Међу очи гдје с' обрве слажу. 160
Иле скочи са својег дорина,
Тр ухвати шару бедевију,
На њу меће племениту Ајку,
Па одоше кроз горицу црну.
Утекоше јањичаром турком, 165
Здраво Иле кући доходио,
И с Ајкуном пород породио
Никада је није прекорио.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
