Смиљанић Андрија и Смиљанић Вук

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Смиљанић Андрија и Смиљанић Вук

(Из Драгачева)

Боже мили чуда великога!
Вино пију два брата рођена,
На обали крај Дунава тиха;
Једно јесте Смиљанић Андрија,
А друго је Смиљанићу Вуче. 5
Када су се напојили вина,
Погледаше у Дунаво тихо,
Док углаше јабукову грану,
И на њојзи три јабуке златне.
Тада рече Смиљанић Андрија: 10
Мили брате Смиљанићу Вуче!
„Ја каква је јабукова грана,
„И на њојзи три јабуке златне,
„Хоћу скинут' дивно одијело,
„Па напливат” на Дунаво тихо, 15
„Ухватићу Јабукову грану,
„И на њојзи три јабуке златне,
„Једну мени другу теби Вуче,
„А трећу ћу нашој милој сеји,
„Нек се хвали за живота свога, 20
„Шта су њојзи браћа задобила,
„На Дунаву све пијући вино.“
Говори му Смиљанићу Вуче:
„О мој брате Смиљанић Андрија!
„Ти се прођи врага и белаја, 25
„Прођ' се врага не терај му трага;
„Оно није јабукова грана,
„Нит' су оно три јабуке златне,
„Већ је оно мостаркиња гуја,
„И на њојзи три обера златна; 30
„Ти не иди јер ћеш погинути.“
То Андрија ни слушати неће,
Већ одпаса свијетло оружје,
Па наплива на Дунаво тихо.
Када беше до пола Дунава, 35
Он угледа мостаркињу гују,
И на њојзи три обера златна,
Па побеже натраг без обзира.
Далеко га гуја опазила,
Па се за њим одмах натурила, 40
Достиже га у Дунаву тихом,
Прождрије му ноге до чланака;
Онда виче Смиљанић Андреја:
„Богом брате Смиљанићу Вуче!
„Дај ти мени штогод од оружја, 45
„До чланака прождрије ме гуја.“
Кад то зачу Смиљањићу Вуче,
Он дохвати тешку топузину,
Па је баци Смиљанић Андрији,
Топуз тежак а руке нејачке, 50
Па не може топуз добацити,
Већ потону на дно у Дунаво.
Опет виче Смиљанић Андрија:
„Богом брате Смиљанићу Вуче,
„Додај мени штогод од оружја, 55
Кад то зачу Смиљанићу Вуче!
Он дохвати сабљу оковану,
Па засука бијеле рукаве,
Па је баци Смиљанић Андрији,
Сабља лака а мишица јака, 60
Изнад њега сабљу претурио.
Опет виче Смиљанић Андрија:
Богом брате Смиљанићу Вуче!
„Додај мени штогод од оружја,
„Прождрије ме гуја до појаса!“ 65
Кад то зачу Смиљанићу Вуче,
Он дохвати сабљу оковану,
Па наплива на Дунаво тихо,
Те он дође до брата својега,
Па заману сабљом окованом, 70
Те он гуји одсијече главу,
А свом брату ноге до колена.
Тада писну Смиљанић Андрија:
„Јао мени до Бога милога!
„Гди погибох од брата својега.“ 75
Па потону на дно у Дунаво.
Кад то виђе Смиљанићу Вуче,
Проли сузе низ бијело лице,
Па исплива ошет на обалу,
Ходе право бијеломе двору, 80
Кукајући и сузе лијући.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне песме (јуначке), скупио их и на свет издао Милан Ђ. Станић, Част I, у Београду, Штампарија Николе Стефановића, 1870, стр. 69-71, № 7