Bože mili čuda velikoga!
Vino piju dva brata rođena,
Na obali kraj Dunava tiha;
Jedno jeste Smiljanić Andrija,
A drugo je Smiljaniću Vuče. 5
Kada su se napojili vina,
Pogledaše u Dunavo tiho,
Dok uglaše jabukovu granu,
I na njojzi tri jabuke zlatne.
Tada reče Smiljanić Andrija: 10
Mili brate Smiljaniću Vuče!
„Ja kakva je jabukova grana,
„I na njojzi tri jabuke zlatne,
„Hoću skinut' divno odijelo,
„Pa naplivat” na Dunavo tiho, 15
„Uhvatiću Jabukovu granu,
„I na njojzi tri jabuke zlatne,
„Jednu meni drugu tebi Vuče,
„A treću ću našoj miloj seji,
„Nek se hvali za života svoga, 20
„Šta su njojzi braća zadobila,
„Na Dunavu sve pijući vino.“
Govori mu Smiljaniću Vuče:
„O moj brate Smiljanić Andrija!
„Ti se prođi vraga i belaja, 25
„Prođ' se vraga ne teraj mu traga;
„Ono nije jabukova grana,
„Nit' su ono tri jabuke zlatne,
„Već je ono mostarkinja guja,
„I na njojzi tri obera zlatna; 30
„Ti ne idi jer ćeš poginuti.“
To Andrija ni slušati neće,
Već odpasa svijetlo oružje,
Pa napliva na Dunavo tiho.
Kada beše do pola Dunava, 35
On ugleda mostarkinju guju,
I na njojzi tri obera zlatna,
Pa pobeže natrag bez obzira.
Daleko ga guja opazila,
Pa se za njim odmah naturila, 40
Dostiže ga u Dunavu tihom,
Proždrije mu noge do članaka;
Onda viče Smiljanić Andreja:
„Bogom brate Smiljaniću Vuče!
„Daj ti meni štogod od oružja, 45
„Do članaka proždrije me guja.“
Kad to začu Smiljanjiću Vuče,
On dohvati tešku topuzinu,
Pa je baci Smiljanić Andriji,
Topuz težak a ruke nejačke, 50
Pa ne može topuz dobaciti,
Već potonu na dno u Dunavo.
Opet viče Smiljanić Andrija:
„Bogom brate Smiljaniću Vuče,
„Dodaj meni štogod od oružja, 55
Kad to začu Smiljaniću Vuče!
On dohvati sablju okovanu,
Pa zasuka bijele rukave,
Pa je baci Smiljanić Andriji,
Sablja laka a mišica jaka, 60
Iznad njega sablju preturio.
Opet viče Smiljanić Andrija:
Bogom brate Smiljaniću Vuče!
„Dodaj meni štogod od oružja,
„Proždrije me guja do pojasa!“ 65
Kad to začu Smiljaniću Vuče,
On dohvati sablju okovanu,
Pa napliva na Dunavo tiho,
Te on dođe do brata svojega,
Pa zamanu sabljom okovanom, 70
Te on guji odsiječe glavu,
A svom bratu noge do kolena.
Tada pisnu Smiljanić Andrija:
„Jao meni do Boga miloga!
„Gdi pogiboh od brata svojega.“ 75
Pa potonu na dno u Dunavo.
Kad to viđe Smiljaniću Vuče,
Proli suze niz bijelo lice,
Pa ispliva ošet na obalu,
Hode pravo bijelome dvoru, 80
Kukajući i suze lijući.
