Смех (Светислав Стефановић)

Смех Писац: Светислав Стефановић

Албанске горе у сунцу се оре
од белог смеха. Ко̂ низ снежних зуба
блиста се оштра пруга горских руба;
кикот се шири од горе до горе,

и ко̂ расуто сребро прска море.
Висим на рубу понора бескрајног,
пламтећ од једног осећања тајног
ко̂ пожар којим сунце тонућ горе.

Драж ме опија смрти тако близе:
ко̂ облак онај што над морем гине,
пусто, без гроба и без отаџбине,

постати ништа! Саме мисли клизе.
Док у сунцу горе брда насмејана,
и шуми у бескрај сињи бол Јадрана.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 194.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светислав Стефановић, умро 1944, пре 80 година.