Слога, II
Посвећено Барској Омладини
(aкростих)
Залуд пакост клета о неслози ради,
Да међ' браћом сродном мржњу распростире;
Раздором да ц'јепа и злу да се слади;
Али братска љубав никад не умире.
Вода крвца није, мајка нам је иста –
Она свијех грли једнакијем жаром,
Вјера је у љубав и у срца чиста,
Једна је молитва пред светим олтаром.
Вјером својом дакле свак нек творца слави
А брат брата нека правим срцем грли,
Кад је у невољи нек не заборави,
Одма нека к њему брзим кроком хрли.
Мој брат да ми страда – нека тако рече –
Са њиме ћу и ја да дијелим јаде,
Вјера нам је љубав и крвца што тече:
Оћу и ја пасти ђе ми братац паде.
Једне дакле мајке ми смо синци прави,
Ако нам се вјера дијели у троје,
Зашто братац брата да мрзи и дави,
Да му се злу слади, весели и поје?
Разгонимо дакле себичност и злобу,
А згрлимо чврсто братска срца наша;
Врзимо је себи у дубоком гробу,
Боље ће нам пријат' тад братимска чаша.
Радо ћемо тада постић' нашу мету,
А пакосном врагу што нас криво гледа;
Трн у оку биће, када види свету
И братимску љубав међу српска чеда.
Материнска љубав скршит' се не даде,
Само кад је слога братска прекаљена,
Тад можемо стално бити пуни наде;
Вазда постојани као тврда ст'јена.
Ој, мол'мо се Богу сви у сложном гласу,
Вјечно да устраје љубав међу нама;
Јер тим путем само корачи се к спасу,
Ето ово учи и вјера нас сама.
Роду срећа, без тог, не може да цвати,
Омладино српска, узданицо рода,
Моћ и снагу треба свеђ љубав да прати,
Онда тек ће стићи она жељна згода.
Јади ће нам проћи, свануће нам зора,
А то Србин чека, и дочекат мора.
|
У Бару 1896., Мило Јововић, „Босанска вила“, број 18., у Сарајеву, 30. септембра 1896., стр. 285.