После много побиједах
које мишца црногорска
на различна мјеста знатна
доби крвљу и уграби
од синовах Цариграда,
већ бијесне турске војске
бјеху водит престануле
силни паше и везири
на области црногорске;
бјеше рука хитра српска
бедем тврди, непроходни
од турскијех кости дигла
међ' свободном Гором Црном
и Турчина грозним царством.
Ал' грабљива смрти рука
Црногорце тада љуто
увриједи и уцв'јели,
јер им вожда и владику,
баш Данила митроносна
и витештвом знатна Срба,
у наручје своје мрачно
узе, сакри и однесе.
За Данилом заплакаше
витезови и ратници;
плачу мајке, луда ђеца, -
све уједно глас је слило
од кукања и жалости
одзивима плачне вике;
плачу круте горе, брда
и литице стрмогледне.
На погреб се његов знатни
народ српске Горе Црне
васколичак окупио,
па барјаке многе турске
и добића неизбројна,
сабље турске и оружја,
на гроб су му искупили.
Пак се вију Црногорке
у небројна кола многа
око гроба Данилова,
и с јаснијем жалоснијем
наричу му гласом поред
сва његова храбра дјела,
која с умом и витештвом
у бојеве турске доби.
Сунце тада лице своје
три бијела дана не кће
Црној Гори показати;
већ три дана и три ноћи
и природа каза себе
сузну оку Црногорца
у жалосно а и тамно
одијело обучена.
Како Турци разумјеше
да у гробу Данил сиђе,
помислише да се храброст
црногорска са њим у гроб
вјечно сакри и утече,
и да ће им тај догађај
пут отворит којијем ће
Гору Црну покорити,
ње витештва дотадашња
погазити и сакрити,
да се с њима Срба име
и свободе дичне племе
не кажује св'јету славно.
Па Травника везир брже
силновите војске скупи,
тријест хиљад витезовах,
па гласита Ћехај-пашу
зовну себе на капију
и поче му говорити:
"Ето теби силна војска,
с војском брже, пашо, хајде
на душманску Црну Гору,
те је шчепај и похарај,
сабљи предај и пороби.
Сад је згода томе дјелу
испанула да се сврши:
кавурски је војсковођа
с овог св'јета преминуо;
смрт његова сад је влашки
дух с жалошћу утулила;
сад оружја против тебе
нико неће обратити."
Ћехај брже паша скочи
и окрену силну војску
да с њом узме и побере
в'јенце славе браноносне
са жалошћу тад сметене
храбре главе црногорске.
Паша хитро с војском спаде
на простране Цуцке Убле,
на планини ђе издижу
црногорске многе овце
преко љета на пасиште,
па отолен књиге многе
Црном Гором отправио:
"На знање вам, Црногорци,
како ме је Босне везир
с многом војском отправио
да цареву прву рају
а потоње хаинине
опет царском правом рајом
цару своме под могуће
вратим крило и обратим.
Немојте се штогођ од шта
препанути, убојати
што сте силне многе Турке
добијали на мегдану,
и што многу крв просусте
турске војске гласовите;
криви томе ви нијесте,
већ владика ваш Данило
и остали војсковође
у животу те нијесу,
који су вас на то дјело
обраћали и водили.
И зато се вама даје
опроштење, Црногорци,
за сва ваша досадашња
крвна дјела и бојеве
ако ћете сад витешке
своје главе приклонити
без бијења и крвљења
под милосном руком царском,
која ће вас помиловат
ка синове храбре праве.
Ако ли се приклонити
без бојевах ви нећете,
са мном има изабране
тријест хиљад силне војске, -
силом ћемо нашом на вас
Турци снажно ударити,
ваше главе, нашом руком
посјечене, цару дати.
Вас та судба минут сада
нити може нити оће;
него треба ваше главе,
али живе али мртве,
да приклоне своје чело
пред Махмута првог мишцом
и скипетром громометним."
Црногорци када књиге
Ћехај-паше разумјеше,
турска подлост дух витешки
Црногорца увриједи,
и свободе огањ драги
распали им у прсима;
те и тада, како свагда,
полећеше соколовски
на границе и мегдане
да их крвљу сквасе турском
и омеђе турским трупјем.
Но кад хитро долећели
на пољане од мегдана
ђе с' надаху да ће удрит
сила турска с Ћехај-пашом,
онда војске војеводе,
сви кнезови и сердари
к војсци својој сташе зборит
са сузама и с уздахом:
"Видите ли, витезови,
ка безбожно племе турско
са свих странах очекује
кад му згода и вријеме
покаже се и испане
да растрза смртоносном
и варварском својом руком
зачетије наше славе
и свободе љупке дворе.
Сад је оно упрежало
ђе природа смртном руком
узе нама вожда умна,
и свијема храбра срца
том жалосном стрелом рани.
Стога су се Турци мрски
подигнули на нас војском;
мисли њина сл'јепа глупост
да се у храм наш витештва
искра славе бојеносне
с Даниловом смрћу славном
угасила, затамила;
мисли турска пријеварност
да већ груди црногорске
са свободе духом слатким
пофатати нигда неће.
Може л' рана смртоносна
витешкому срцу бити
много слађа и лакшија
од неправде ове гнусне
којом Турство безаконо
наша мушка срца пара?
Сви да бисмо знали, браћо,
у бој ови крв пролити
од тирјанске руке турске,
не ваља му са мегдана
стопу земље уступити.
Треба турска бешчовјечност
да у челик наша срца,
наше прси, преокрене;
треба с бојна поља битке
турску војску подагнати,
и потоци крви турске
од оружја руке наше
да потеку и проспу се;
треба наше ране љуте
које нам је ударила
турска глупост и неправда
турском крвљу угасити.
А Данило иако се
у бесмртност преселио,
ево нама Василије,
младолика умна вожда,
којега је Данилова
вјешта рука изабрала
у повоју ђетињскоме
за својега прејемника."
Тада војска главарима
једногласно сва повика:
"Крв се наша на мегдану,
наше главе, штеђет неће -
за поштење и за име
отечества, наше славе -
до посљедње пролит капи!"
У тај доба Томановић,
витез Никац од Ровинах,
којему ће дјела славит
Црне Горе предјел вјечно,
су четерест биранијех
витезовах од племенах
тад изиде пред свом војском
међу коло и главаре,
па витешким поче гласом
Црногорцма говорити:
"Храбра војско и главари,
ево нам је турска сила
на границе приступила,
и огњени пламен Травник
да нас пали обратио.
Бог то знаде, други нико,
али ће нас војска турска
попалити и добити,
али од нас пред свијетом
вјечну бруку и срамоту
турском царству и имену
донијети и навити.
Већ ви мене послушајте,
е ја стојим на крајини,
вјешт сам рату и крвљењу
и поганој турској ћуди.
Турска војска кад удари,
за војском ће бити паша
и господа сва врснија;
ако јој се одапремо,
стаће бјежат без обзира;
војске ће се много турске,
ако силна прегне бјежат,
моћ посјећи у побјегу,
ал' ће паша и господа
сва знатнија утећ, браћо,
на хатове ка вјетрове, -
ни један ви главе неће
од њих у бој изгубити.
А ђе глава побијеној
не погине војсци једној,
ту добиће славе бојне
не покаже сјајност своју
пред свијетом и народом.
Ако л' б'јесна турска војска
нас прићера с бојна поља,
ту с' од двије струке плете:
али листом погинуће,
ал' свободе име свето
и нас са њим истражити,
у славе га име своје
утопити и прелити.
Него мене чујте добро:
ви се, војско и главари,
ноћас ноћно привлачите
близу турске војске страшне,
али добро себе скрите
у дубраве густо мрачне
и долине вјечно тамне,
ђе вас турска неће стража
опазити ни виђети.
Ту сједите потајено,
а Турци ће у околу
умиљате одговоре
на лажава писма чекат.
А ја пођох су четрдест
биранијех витезовах
усред турске војске многе,
пријеваром и кријући,
да Ћехају силна пашу
под шатором убијемо.
Ако срећа то витешка
нама даде учинити,
чути ћете наше пушке
на Ћехају силна пашу,
које ће му срце живо,
ако бог да, изгорјети.
Пошто наше пушке пукну,
чути ћете од турскијех
грмјавину кад захучи
на нас другах четрдесет.
Бог то знаде, други нико,
што ће од нас туна бити;
но што буде, то ће бити.
Ви кад пушке зачујете,
сви витешки устаните,
и на силну турску војску
сложно, храбро ударите,
е ће војска тада турска
бити смутна и сметена.
Витезови кад вас виде
ђе летите ка орлови
да удрите на околу,
побјећи ће без обзира.
Ту витезу благо сваком
који хитре ноге има
и јуначко носи срце -
окинуће главах доста
са Тураках витезовах."
Тек ријечи ове Никац
међу војском изговори,
су четрдест витезовах
пође хитро уз планину,
а остаде црногорска
храбра војска и главари
сузе ронећ жалостиве
за четрдест соколовах
који њима одлећеше
да за славу и свободу
родне земље, родна мјеста
умру с мачем у рукама,
ка витези Термопилах
што за вјерност отачества
бесамртну смрт примише
од персијска остра мача.
Па жалосна војска оде
вруће сузе отирући,
и западе близу турске
у покрита мраком мјеста
ђе им соко Никац каза;
па ту чека гром пушаках
који ће им знак побједе
са жалошћу прогласити.
Никац пође са дружином
ноћу на друм од Рудинах,
којијем је војска турска
на крваве Убле прошла,
па у крају истог друма
са дружином преноћио.
Зора б'јела и весела
и пјевацах јасни гласи,
који в'јенце цв'јетне плету
с којијема окићају
Аврорино бистро чело,
изведоше витезове
на друм чисти и широки
са којијем к војсци турској
обратише, отидоше.
Но кад дошли и уљегли
у велику турску војску,
питају их силни Турци:
"Откуда сте, Власи, море,
и доклен сте наумили?
Јесте л' дошли у индати
честитоме Ћехај-паши?"
Никац њима одговара:
"Ми смо, Турци, одовуда,
од чобана, од племена
дробњачкога познатога,
па када смо чули силна
ђе пролази ваша војска
с честитијем Ћехај-пашом
на душмана од старине,
непокорну Гору Црну,
све смо наше овце б'јеле
у Дурмитор поносити
оставили, нека пасу
без чобанах с чобанкама,
а ми смо се подигнули
у помоћи Ћехај-паши
и његовој војсци многој.
Но вас, Турци, сви молимо
да нас паши одведете
под шатором свиленијем
да му скуте и папуче
по дужности цјеливамо."
Турци брже устадоше,
пут шатора отидоше,
а за њима Томановић
су четрдест витезовах.
Код шатора кад дођоше,
онда Турци под шатором
уљегоше Ћехај-паши
да му кажу е чобани
желе к њему приступити
да му скуте и папуче
цјеливају и привате.
Паша рече да приступе,
и свилена њима врата
да отворе у ширину.
Шатора се врата брже
отворише и запеше,
Томановић са дружином
на шаторска врата дође.
Ту свакоме другу дође
на ум дрско Обилића
и косовско страшно дјело,
па четрдест џефердарах
хитро брже упалише
на Ћехају силна пашу.
Ту ми смртна џефердарска
са огњеном својом силом
разнијеше зрна пашу.
Како пушке запуцаше,
узбуни се турска војска:
виђе пашу под шатором
ђе без духа мртав лежи,
а побјеже Томановић
са јунаках четрдесет
проз ордију турску многу.
За њима је огањ љути
из пушаках наложила
силна војска сваколика,
ал' витезма божја помоћ
у невољи прискочила,
те сви главе не дадоше:
од многога просутога
за њим' огња из пушаках
паде густа, непрогледна
магла праха јадоносна,
тере војска силна турска
не виђаше управ гађат,
већ по гласу од бјежања
и танкога џефердара
Црногорце погађаху.
Дваест и пет витезовах,
Обилића браће праве,
код шатора пашинога
погибоше и падоше;
међу њима најзнатнија
два витеза црногорски,
Жутковићу Његош Томо
и кнез Станко од Бјелицах,
погибоше и осташе;
а петнаест - рана љути
допадоше од Тураках,
те ми бјеже пред Турцима,
а пред њима Томановић
су шест ранах на тијело.
Истом Турци што их бјеху
пристигнули свеколике,
да им главе посијеку,
ал' не даде црногорска
у потају сакривена
силна војска и витешка,
већ како је пушке чула
које силна Ћехај-пашу
под шатором осмртише,
трчећи је сва хитала
док се с турском срете војском
те рањене витезове
крвавијем трагом хода
пристизаше и гађаше.
Тек се војске двије храбре
сусретоше на мегдану,
почеше се старе игре
Црногорци са Турцима
смртоносне поиграват.
Ал' орлови српски сиви
тад безглавну турску војску
у крваве Убле Цуцке
облећаше с сваке стране,
те јој натраг не даваху
низ Рудине друмом бјежат,
а напријед не знаваше
куд ће одит - ни смијаше.
Ви, свештене неба кћери,
те пијете воду бистру
с источника божествене
Хипокрене геликонске,
саплетите в'јенце славе
лаворове и палмове,
те витешка дјела храбра
побједниках турске силе
са бесмртном славом вашом
прогласите и вјенча'те.
Црногорске бистре шарке
са свакога краја Турцма
травну боју њину многу
у црвено омастише,
и шалове турске горде
брзолетна пушке зрна
искројише на Турцима.
Поче грозни владац ада
на мрачнојзи колесници
су четири врана коња
проз ордију турску лећет,
и мишицом владатељском
турску војску на алаје
у предјеле свога царства
уводити и ћерати.
У то ето црна шћерца
распространи мрачна крила,
и стријеле бистра Феба
океана цклена мрачност
у пространа своја њедра
скупи брзо и затупи.
Турска војска, тек се смрачи,
изм'јеша се с црногорском,
па побјеже низ Рудине
широкијем друма путом;
с њом се кољу Црногорци,
али силну војску турску
уставити не могаше
да ту ноћцу и сјутрадан
пиличника не оставе
да се була њим заклиња,
већ побјеже турска војска,
како вазда, без обзира.
А врати се црногорска,
те добића бојна многа
од Тураках раздијели,
а владици главу паше,
чадорове и хатове
с барјацима поклонише;
главе турске неизбројне
на врхове шумах поби,
нека Турци виде глупци
ка високо подрастају
од бојевах са Србима,
и нека је наручније
сиву орлу и гаврану
пољубити турску главу.
Црногорска војска пође
са весељем дома храбра
и понесе Томановић
Никца, своју перјаницу,
су петнаест рањениках,
па их даше на љекаре
да им ране љуте л'јече.
Л'јечише се за годину,
док се дивно извидаше,
па видање љекарима
подмирише голом паром
што им војска бјеше дала
витешкога старјешинства,
и даше им бројем управ
по стотину маџарлијах.
Поноси се, Горо Црна,
свети храме српске славе!
Док свободе твоје гњездо
излежује соколове
како Никца од Ровинах
и његово друштво храбро,
свагда ће ти пред оружјем
противника сила падат,
и вјенчеве бојем плетне
твоја хитра брати рука.
