Славуј и ружа

Славуј и ружа  (1868)  Писац: Александар В. Поповић

На гранчици покрај руже
Пева славуј, тица мала,
Пева јаде, што му љубав дала;
А гласи му ’вако туже:

„Са тебе сам сетан, ружо,
Са тебе ме тиште јади,
С тебе ће ми да угине
Живот овај, живот млади!

Јад ме тишти, јер те љубим
Више луга зеленога;
А ти си ми тако хладна,
К’о да немаш срца свога.

Од зорице па до мрака
Вијем теби песме, ружо,
Најслађе ти песме вијем,
Не бих ли те крен’о, душо!

Ал’ ти ружо, дилбер цвете,
Ништ’ не збориш, само ћутиш;
Ил’ не можеш или нећеш,
Да ми кажеш, да ми речеш
Да л’ме мрзиш? ил’ ме љубиш?“

Тако јада славуј мали,
Пасму вије, па узда’ну,
А с уздахом из ока му
Једна мутна суза кану.

Кану суза, скотрља се
У недарца руже мирне,
У недрима мутна суза
Мало срце сад додирне.

Суза мутна пуна јада;
Својих јада отровима
Ужегла је, отровала
Мало срце у недрима.

Тужно спушта ружа главу,
Уздахнула — увенула,
А поред ње тица с гране
Посрнула — издахнула.

Извор

1868. Вила. Година четврта, стр. 254.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Александар В. Поповић, умро 1877, пре 147 година.