Славуј и паун

Славуј и паун
Писац: Лесинг, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

У један лепи прољетни дан слатко појаше славуј. Остале птице, неке из зависти а неке из простоте и недостатка осећања, нити се обзираху да га виуде. Сам паун, како га чује, устави се ту, начне га внимателно слушати и paдo гледати. Упази га славуј, престане појати, и кад с једним кад с другим оком начне га сматрати.

„Зашт не појеш?” — рече му паун. „Што ме тако гледаш?” „Ко те не би гледао” — одговори славуј — „какав си леп и красан! А зашто ти овде толико задуго стојиш и мене гледаш?”

„Како не би'стајао,“ — ошвешта паун — „и како те не би' гледао кад тако слатко појеш?“

Од тога времена и дo данас паун и славуј велики су пријатељи.

Наравоученије

Од древњејших времена утверждавало се је чрез многе ово мњеније: да људи велике отмености и достојинства међу собом један другом завиде и ненавиде се; то исто и до данас многи уверавају. А с друге стране, многи доказују да вредан вредна и достојан достојна, познајући како надлежи, мора љубити и почитовати, находећи у њему она иста качества која сам у себи за добра држи и високопочитује. Приклади који осведочавају и доказују како једно тако и друго не само што се находе премноги у свим историјам, него и повседневње искуство о томе нам не да сумњати, јер видимо многе такове који се мрзе и ненавиде, а многе пак који се искрено љубе и нелестно почитују.

Како ћемо дакле ову зановетку погодити и размрсити? Врло ласно, кад ово што идем рећи себи представимо. Они који се мрзе и себи взајмно завиде, при свим њиховим лепим достоинствам не имаду срце од злобе чисто и свободно, зашто завист и мрзост — то су злобе које су кадре најученијега и вреднијега сасвим заслепити, на такови га начин залудити и до толике бесловесности довести, да оне исте дарове које у себи безмерно почитује у другоме их мрзи и ненавиди.

Обратимо сад поглед наш на слатко и весело зрелиште чиста, безлобна и непоречна срца, гди она прекрасна и первородна божја кћи, света добродјетељ, живи и царствује: шта ћемо ту угледати? Взајмно високопочитаније, согласије, непритворну љубов, верно дружество и сродство душе и срца, које она златоречива Еврипидова муса овако слатко поје: „Еστί δή τις εν βροτοίς έρως, ψυχής δικαίος σωϕρονός τε κ΄αγαθής: јест нека међу људма љубов душе праведне, целомудре и благе”. О овој чистој дружеској љубави и свети Григорије Назијанзин, с речма играјући се овако поје: „Φίλοι ϕιλούσι τα των ϕίλων ϕίλα: Љубезници љубе љубезних љубимаја.” Овакова блажена срца и у исти злотвори своји ако што добро виде и познаду, то почитују и похваљују, зашто из источника добродјетељи ништа нечисто не може извирати.

Ко управ познаје и љуби божју премудрост и доброту, он никојем добру у натури не може завидити, знајући да је свако добро од бога. Срце којега је љубов основана на љубови к богу и к добродјетељи радује се и весели видећи да се међу људма свако добро, вредност, просвештеније и благополучије распрострањава и умножава, и на ови начин јоште овде предоштуштава и ужива ону вечну радост будуштега живота.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.