Slavuj i paun
| ←Magarac i konj | Slavuj i paun Pisac: Lesing, prevodilac: Dositej Obradović |
Konj i bik→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
U jedan lepi proljetni dan slatko pojaše slavuj. Ostale ptice, neke iz zavisti a neke iz prostote i nedostatka osećanja, niti se obzirahu da ga viude. Sam paun, kako ga čuje, ustavi se tu, načne ga vnimatelno slušati i pado gledati. Upazi ga slavuj, prestane pojati, i kad s jednim kad s drugim okom načne ga smatrati.
„Zašt ne poješ?” — reče mu paun. „Što me tako gledaš?” „Ko te ne bi gledao” — odgovori slavuj — „kakav si lep i krasan! A zašto ti ovde toliko zadugo stojiš i mene gledaš?”
„Kako ne bi'stajao,“ — ošvešta paun — „i kako te ne bi' gledao kad tako slatko poješ?“
Od toga vremena i do danas paun i slavuj veliki su prijatelji.
Od drevnjejših vremena utverždavalo se je črez mnoge ovo mnjenije: da ljudi velike otmenosti i dostojinstva među sobom jedan drugom zavide i nenavide se; to isto i do danas mnogi uveravaju. A s druge strane, mnogi dokazuju da vredan vredna i dostojan dostojna, poznajući kako nadleži, mora ljubiti i počitovati, nahodeći u njemu ona ista kačestva koja sam u sebi za dobra drži i visokopočituje. Prikladi koji osvedočavaju i dokazuju kako jedno tako i drugo ne samo što se nahode premnogi u svim istorijam, nego i povsednevnje iskustvo o tome nam ne da sumnjati, jer vidimo mnoge takove koji se mrze i nenavide, a mnoge pak koji se iskreno ljube i nelestno počituju.
Kako ćemo dakle ovu zanovetku pogoditi i razmrsiti? Vrlo lasno, kad ovo što idem reći sebi predstavimo. Oni koji se mrze i sebi vzajmno zavide, pri svim njihovim lepim dostoinstvam ne imadu srce od zlobe čisto i svobodno, zašto zavist i mrzost — to su zlobe koje su kadre najučenijega i vrednijega sasvim zaslepiti, na takovi ga način zaluditi i do tolike beslovesnosti dovesti, da one iste darove koje u sebi bezmerno počituje u drugome ih mrzi i nenavidi.
Obratimo sad pogled naš na slatko i veselo zrelište čista, bezlobna i neporečna srca, gdi ona prekrasna i pervorodna božja kći, sveta dobrodjetelj, živi i carstvuje: šta ćemo tu ugledati? Vzajmno visokopočitanije, soglasije, nepritvornu ljubov, verno družestvo i srodstvo duše i srca, koje ona zlatorečiva Evripidova musa ovako slatko poje: „Eστί δή τις εν βροτοίς έρως, ψυχής δικαίος σωϕρονός τε κ΄αγαθής: jest neka među ljudma ljubov duše pravedne, celomudre i blage”. O ovoj čistoj družeskoj ljubavi i sveti Grigorije Nazijanzin, s rečma igrajući se ovako poje: „Φίλοι ϕιλούσι τα των ϕίλων ϕίλα: Ljubeznici ljube ljubeznih ljubimaja.” Ovakova blažena srca i u isti zlotvori svoji ako što dobro vide i poznadu, to počituju i pohvaljuju, zašto iz istočnika dobrodjetelji ništa nečisto ne može izvirati.
Ko uprav poznaje i ljubi božju premudrost i dobrotu, on nikojem dobru u naturi ne može zaviditi, znajući da je svako dobro od boga. Srce kojega je ljubov osnovana na ljubovi k bogu i k dobrodjetelji raduje se i veseli videći da se među ljudma svako dobro, vrednost, prosveštenije i blagopolučije rasprostranjava i umnožava, i na ovi način jošte ovde predoštuštava i uživa onu večnu radost buduštega života.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|