Слава у Србовлаха
| Слава у Србовлаха (1894) Писац: Димитрије Глигорић Сокољанин |
Србину је слава нешто најсветије; имање, благо, све ће презрети, славу пак нигда напустити неће. Воли и јарам туђи носити, а држаће своје крсно име. Тога свечанога дана, ако ништа друго Србин ће запалити свећу и вином прелити колач.
Прослављање крсног имена бива код Срба на један начин. Има једна врста Срба, која одступа од уобичајеног реда, имају нечега, за шта остали Срби и не знају, то су Србовласи.
Планински овај мирни, послушни народ овако служи свога светитеља:
Уочи самога празника домаћи припреме све што треба за сутра, старешина се постара за вино и ракију, обично је пеку од проје „пројара”. Увече слабо ко од комшија долази; обично по нека родбина из даљих села, но и то је ретко.
Изјутра по обичају моле се Богу. Заређају онда сви и љубе домаћина у руку; ставе за тим жене лонце за ватру, натакну, ако има што за печење, те пеку. Госте одведу у собу поставе их за сто, приноси им се одмах јело и једу.
Кад буде време резања колача, а то је после подне, гости се окупе око софре. Домаћин стави пред њих три колача и куљеш (качамак); Редаре, обично их тога дана има повише, принесу гостима од свега, што су наспремале. Ретко ћете где наћи какве гибанице или колача, код њих то није обичај. Зготовири добар жмар, (ајмокац, како га ми зовемо) удесити ваљан куљеш, права је наслада за Србовлахе; воле они један куљеш са сиром, него овна ја ли какав хоћеш пилав. — Догоди ли се слава у посан дан — немаш се чиме похвалити код Влаха.
Пре него ће се што почињати, домаћин стане чело софре; узме најгорњи колач, издигне га у вис мало и гости поустају, у годинама старци или осредњи људи, прихватају и ломе с домаћином; остали гости ко може дохватити, дохвати. Колач се тако раздели свима редом. Тада заједно с домаћином узвикну: Сатрајеска, да Бог да на Орача! Преломе тако и она два, само што намењују један домаћину, а други да се плоди стока. Кад намењују, интересно је, што име онога коме намењују, изговоре чисто српски!
Још се помоле Богу и тада седну, редаре се поредају у дну собе, домаћин испред њих стави четрдесет зрна кукурузних, значи четрдесет мученика хришћанских, прекрсти се тада, намени прво зрно за своје здравље, клекне за тим и узме га устима. Кад се исправио, даје га брату, који ту уза њ стоји, тако редом сада крсти се и ћутећи диже устима по једно зрно. Кад изређа за све своје домаће, онда се окрене гостима, па и у њино здравље почне дизати остатак. Сад више не ћути, већ сваког госта по имену ослови. Док се четрдесет пута дигне и спусти прилично се умори, по неки се богме и озноји.
Других церемонија више нема, гости с домаћином тек сад отпочну јести и продуже весеље до мрака. Девојке и момци не забораве доћи с карабашем да поведу још и коло. Често пута дођу они тако а гости још нису с ручком готови, па се онда заборави и на јело. Код Србовлаха редак је обичај да продуже други и трећи дан. Они знају само за први дан.
Трњане (Србија) 17. јануара. 1894.
Извор[уреди]
1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 8, стр. 120.
|