Slava u Srbovlaha
| Slava u Srbovlaha (1894) Pisac: Dimitrije Gligorić Sokoljanin |
Srbinu je slava nešto najsvetije; imanje, blago, sve će prezreti, slavu pak nigda napustiti neće. Voli i jaram tuđi nositi, a držaće svoje krsno ime. Toga svečanoga dana, ako ništa drugo Srbin će zapaliti sveću i vinom preliti kolač.
Proslavljanje krsnog imena biva kod Srba na jedan način. Ima jedna vrsta Srba, koja odstupa od uobičajenog reda, imaju nečega, za šta ostali Srbi i ne znaju, to su Srbovlasi.
Planinski ovaj mirni, poslušni narod ovako služi svoga svetitelja:
Uoči samoga praznika domaći pripreme sve što treba za sutra, starešina se postara za vino i rakiju, obično je peku od proje „projara”. Uveče slabo ko od komšija dolazi; obično po neka rodbina iz daljih sela, no i to je retko.
Izjutra po običaju mole se Bogu. Zaređaju onda svi i ljube domaćina u ruku; stave za tim žene lonce za vatru, nataknu, ako ima što za pečenje, te peku. Goste odvedu u sobu postave ih za sto, prinosi im se odmah jelo i jedu.
Kad bude vreme rezanja kolača, a to je posle podne, gosti se okupe oko sofre. Domaćin stavi pred njih tri kolača i kulješ (kačamak); Redare, obično ih toga dana ima poviše, prinesu gostima od svega, što su naspremale. Retko ćete gde naći kakve gibanice ili kolača, kod njih to nije običaj. Zgotoviri dobar žmar, (ajmokac, kako ga mi zovemo) udesiti valjan kulješ, prava je naslada za Srbovlahe; vole oni jedan kulješ sa sirom, nego ovna ja li kakav hoćeš pilav. — Dogodi li se slava u posan dan — nemaš se čime pohvaliti kod Vlaha.
Pre nego će se što počinjati, domaćin stane čelo sofre; uzme najgornji kolač, izdigne ga u vis malo i gosti poustaju, u godinama starci ili osrednji ljudi, prihvataju i lome s domaćinom; ostali gosti ko može dohvatiti, dohvati. Kolač se tako razdeli svima redom. Tada zajedno s domaćinom uzviknu: Satrajeska, da Bog da na Orača! Prelome tako i ona dva, samo što namenjuju jedan domaćinu, a drugi da se plodi stoka. Kad namenjuju, interesno je, što ime onoga kome namenjuju, izgovore čisto srpski!
Još se pomole Bogu i tada sednu, redare se poredaju u dnu sobe, domaćin ispred njih stavi četrdeset zrna kukuruznih, znači četrdeset mučenika hrišćanskih, prekrsti se tada, nameni prvo zrno za svoje zdravlje, klekne za tim i uzme ga ustima. Kad se ispravio, daje ga bratu, koji tu uza nj stoji, tako redom sada krsti se i ćuteći diže ustima po jedno zrno. Kad izređa za sve svoje domaće, onda se okrene gostima, pa i u njino zdravlje počne dizati ostatak. Sad više ne ćuti, već svakog gosta po imenu oslovi. Dok se četrdeset puta digne i spusti prilično se umori, po neki se bogme i oznoji.
Drugih ceremonija više nema, gosti s domaćinom tek sad otpočnu jesti i produže veselje do mraka. Devojke i momci ne zaborave doći s karabašem da povedu još i kolo. Često puta dođu oni tako a gosti još nisu s ručkom gotovi, pa se onda zaboravi i na jelo. Kod Srbovlaha redak je običaj da produže drugi i treći dan. Oni znaju samo za prvi dan.
Trnjane (Srbija) 17. januara. 1894.
Izvor[uredi]
1894. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina deveta, broj 8, str. 120.
|