Склопих очи
| Склопих очи... Писац: Владимир Васић |
Склопих очи...
Склопих очи, утајах се,
Замириса тамјан свети,
Диван тамјан, Срб за њега
Погинуће и умрети.
Јечи поље, мач се сија,
Мач пламени из корица,
А тамјан се небу пење,
Пушка му је кад'јоница.
Оштар ханџар оштро сече,
К'о што муња небо пара, —
Срб се бије, да добије
Што пропаде за Лазара.
Мрак се хвата... брат до брата
Грли брата око врата,
Загрљени, пољубљени,
Врелом крвцом опијени,
На душманске чете лете,
Обилића крвцу да освете.
Крвца тече, врућа, врела,
Од ханџара узаврела...
Текла крвца, у до пала,
У долу је посустала,
Па је стала, па гледала
Где се срца раздрагала;
Мило срцу, па још бојак бије,
Па још нову крвцу лије...
Срб се бије, да своје добије.
Дршће месец, о злу слути;
На срцу му тешка страва
Од тог боја од крвава.
А Косово старом песмом
Понекада тек зајечи,
К'о да Срба старом песмом
Зове, ране да му лечи...
Срб полети, ханџар сијне...
Та тако се за род гине!
Ханџар севне, крџалинка плане,
А месец узда'не.
Кано рука Обилића,
Кано јато соколића,
Сече, вија, лети јато,
Све у крви окупато,
Лети тамо оном гробу
Где о рају Мурат снева,
Па да једном, једном само кликне:
"То је рука Милошева!..."
Јоште ханџар љути сева,
Још се мрка крвца лева,
Још дружина меку крвцу гази,
Хоће круну да нагази...
Дршће месец... та дрхтати мора,
Јер се браћа братски зову:
"Сложно брале да кајемо
Свету крвцу Лазарову!"
Дрхће месец, у гробницу гледи,
У гроб гледи, па све више бледи...
Скотрља се, паде насред мора, —
Кличе Србин: "Гледај, зора, зора!"
*
Шушну лишће, сијну сунце,
А славујак тек запева...
Пробудих се... Где си, срећо,
Да се јава тако снева!...
У Берлину
Напомена[уреди]
Објављено у часопису "Даница", 1862, стр. 413-414.
Извори[уреди]
- Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 53-54.
|