Скендербег/40

9

◄ 8

Дејство пето

►

9.

СКЕНДЕРБЕГ улети разјарен,с мачем у руци, за њим ВРАЊАНИН и МУСА, пређашњи

ВРАЊАНИН: Натраг, по Богу!
СКЕНДЕРБЕГ: Где је чудовиште, које пород свој убија? Где је звер и гори од најдивљег звера, који рођену крв не штеди?
ВРАЊАНИН: Шта чиниш ти, Скендербеже?
СКЕНДЕРБЕГ: Атиму хоћу да осветим и погинем. Убицо, где си? Крв Атиме виче: нисмо мејдан докончали.
МЕХМЕД: Тражиш ли оца мога, Скендербеже? Ево га, он је издахнуо.
СКЕНДЕРБЕГ: Умро? Умро? И природа се морала ужаснути од злочинства његовога и низринула га је на дно црна пакла од куда је произашао. Атимо, небо те је осветило, ја не могу ништа. Твоја лепа душа лебди над телом ужасног убице и гнуша се самог мртвог чудовишта.
МЕХМЕД: Остави мртво тело, Скендербеже, с мртвацем нико не тера кавге, већ саслушај што ћу ти рећи. Ја желим да се с тобом мирим. –СКЕНДЕРБЕГ: Јеси ли син Муратов? Отров си посисао од оца. Иди с вуцима тражи пријатељство.
МЕХМЕД: Ти си изгубио заручницу, али ја много више, ја изгубих сестру и оца. Но буди Божија воља, знаш како смо братски живели.
СКЕНДЕРБЕГ: Живели смо, Мехмеде, док ти се невино детињство на лицу осмехивало; али сад, сад би и ти убио Атиму.
ВРАЊАНИН: Ђорђе шта чиниш? Зар љубовна страст к једној девојци, које нема више, да угуши љубов к отаџбини нашој? Пуштај да се ми договарамо, кад постаде на једанпут тако слабомоћан.
СКЕНДЕРБЕГ: Љубио сам је, Врањанине, како никада човек љубио није, како ни једна девојка није заслужила. Но право велиш, отечество је претежније од самог живота, како неће од љубови. Шта желиш ти, Мехмед беже?
МЕХМЕД: Ништа друго, него да будемо који смо и били.
СКЕНДЕРБЕГ: Пријатељи? Онда, Мехмеде, кад једнога од нас не буде на свету, или кад се море и планине подигну да нас вечито одлуче.
МЕХМЕД: Тиче ли се то цара турског, или Мехмеда, твога некада побратима?
СКЕНДЕРБЕГ: Да цара није, Мехмеда би и сада као брата љубио.
МЕХМЕД: Добро, с нама влада судбина. Ја цар јоште нисам, и зато с тобом као Мехмед говорим; а хоћу ли доћи да као цар с тобом беседим, то Бог један зна. За сада те остављам у миру. Ево ти Албаније слободне за коју си толика добра у цара презрео; владај с њоме како знаш, усрећи је, ако можеш, ја иступам из земље.
ВРАЊАНИН: Боже, какве вести!
СКЕНДЕРБЕГ: О, Атимо, твоја је последња крв текла за слободу Албаније.
МЕХМЕД (пружи му руку): Још једанпут, за љубов Атиме наше, за све оне невине забаве, које смо у детињству уживали, дај руку. Што сад Мехмед може, цар неће моћи.
СКЕНДЕРБЕГ (ухвати га за руку): Мехмеде, да дужност није старија од жеље, никад се не би растали. Хвала ти на свему што си ми као момчету чинио; и у непријатељству увек мисли да ти не пакости Скендербег, него краљ епирски. Но ја непријатељства нећу, ако ти не започнеш.
МЕХМЕД: Оставимо то времену и потреби, за сад здрав буди и задржи твоју Албанију. (Свима) Нек' се војска креће. (Оде с везирима).
ВРАЊАНИН: Боже, како ти благодари душа моја!
МУСА: Чујте, децо поносите Албаније; чујте, велико и мало: отечество нам је избављено!
Војисава, Мамица и Топија на брегу клекну, и подигну руке к небу. Хор се чује: Слава во вишњих Богу, и на земљи мир в' человјецјех благоволеније!

(Завеса пада)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.