Skenderbeg/40
| ◄ 8 | Dejstvo peto | ► |
9.
SKENDERBEG uleti razjaren,s mačem u ruci, za njim VRANjANIN i MUSA, pređašnji
VRANjANIN: Natrag, po Bogu!
SKENDERBEG: Gde je čudovište, koje porod svoj ubija? Gde je zver i gori od najdivljeg zvera, koji rođenu krv ne štedi?
VRANjANIN: Šta činiš ti, Skenderbeže?
SKENDERBEG: Atimu hoću da osvetim i poginem. Ubico, gde si? Krv Atime viče: nismo mejdan dokončali.
MEHMED: Tražiš li oca moga, Skenderbeže? Evo ga, on je izdahnuo.
SKENDERBEG: Umro? Umro? I priroda se morala užasnuti od zločinstva njegovoga i nizrinula ga je na dno crna pakla od kuda je proizašao. Atimo, nebo te je osvetilo, ja ne mogu ništa. Tvoja lepa duša lebdi nad telom užasnog ubice i gnuša se samog mrtvog čudovišta.
MEHMED: Ostavi mrtvo telo, Skenderbeže, s mrtvacem niko ne tera kavge, već saslušaj što ću ti reći. Ja želim da se s tobom mirim. –SKENDERBEG: Jesi li sin Muratov? Otrov si posisao od oca. Idi s vucima traži prijateljstvo.
MEHMED: Ti si izgubio zaručnicu, ali ja mnogo više, ja izgubih sestru i oca. No budi Božija volja, znaš kako smo bratski živeli.
SKENDERBEG: Živeli smo, Mehmede, dok ti se nevino detinjstvo na licu osmehivalo; ali sad, sad bi i ti ubio Atimu.
VRANjANIN: Đorđe šta činiš? Zar ljubovna strast k jednoj devojci, koje nema više, da uguši ljubov k otadžbini našoj? Puštaj da se mi dogovaramo, kad postade na jedanput tako slabomoćan.
SKENDERBEG: Ljubio sam je, Vranjanine, kako nikada čovek ljubio nije, kako ni jedna devojka nije zaslužila. No pravo veliš, otečestvo je pretežnije od samog života, kako neće od ljubovi. Šta želiš ti, Mehmed beže?
MEHMED: Ništa drugo, nego da budemo koji smo i bili.
SKENDERBEG: Prijatelji? Onda, Mehmede, kad jednoga od nas ne bude na svetu, ili kad se more i planine podignu da nas večito odluče.
MEHMED: Tiče li se to cara turskog, ili Mehmeda, tvoga nekada pobratima?
SKENDERBEG: Da cara nije, Mehmeda bi i sada kao brata ljubio.
MEHMED: Dobro, s nama vlada sudbina. Ja car jošte nisam, i zato s tobom kao Mehmed govorim; a hoću li doći da kao car s tobom besedim, to Bog jedan zna. Za sada te ostavljam u miru. Evo ti Albanije slobodne za koju si tolika dobra u cara prezreo; vladaj s njome kako znaš, usreći je, ako možeš, ja istupam iz zemlje.
VRANjANIN: Bože, kakve vesti!
SKENDERBEG: O, Atimo, tvoja je poslednja krv tekla za slobodu Albanije.
MEHMED (pruži mu ruku): Još jedanput, za ljubov Atime naše, za sve one nevine zabave, koje smo u detinjstvu uživali, daj ruku. Što sad Mehmed može, car neće moći.
SKENDERBEG (uhvati ga za ruku): Mehmede, da dužnost nije starija od želje, nikad se ne bi rastali. Hvala ti na svemu što si mi kao momčetu činio; i u neprijateljstvu uvek misli da ti ne pakosti Skenderbeg, nego kralj epirski. No ja neprijateljstva neću, ako ti ne započneš.
MEHMED: Ostavimo to vremenu i potrebi, za sad zdrav budi i zadrži tvoju Albaniju. (Svima) Nek' se vojska kreće. (Ode s vezirima).
VRANjANIN: Bože, kako ti blagodari duša moja!
MUSA: Čujte, deco ponosite Albanije; čujte, veliko i malo: otečestvo nam je izbavljeno!
Vojisava, Mamica i Topija na bregu kleknu, i podignu ruke k nebu. Hor se čuje: Slava vo višnjih Bogu, i na zemlji mir v' čelovjecjeh blagovolenije!
(Zavesa pada)
|