Скендербег/35
4.
СКЕНДЕРБЕГ, пређашњи
СКЕНДЕРБЕГ: Честити царе, желео си да се са мном састанеш, и ја дођох да ти жељу испуним.
МУРАТ: Шта ти је савест говорила, кад си се мени приближавао?
СКЕНДЕРБЕГ: Моја је савест мирна.
МУРАТ: Није ти ништа тајно говорила: данас ћу стати пред лицем мога благодетеља, који ме је од детињства неговао, љубовљу и достојанствима осипао, па најпосле и рођену ми кћер своју давао за супругу? Како сам му сва ова добра вратио?
СКЕНДЕРБЕГ: Царе Мурате, између благодејања опет је разлика.
МУРАТ: Право кажеш, зашто сам ти могао дати ¬ кору хлеба; могао сам те начинити делијом, војводом и пашом, ако си заслужио. Али ја те нисам ни најмање разликовао од мога Мехмеда, ја сам те учинио зетом у кући.
СКЕНДЕРБЕГ: И ниси ми више ништа учинио?
МУРАТ: Ти ћеш знати. Боље треба да памти онај ком је што учињено, него који је учинио.
СКЕНДЕРБЕГ: И памтим, вере ми. Албанија је стојала мирно и задовољно и уживала она оскудна блага, која јој је небо и природа земље давала. Ти дође, насилни гост, и отаџбину нашу попали и поплени, што си могао, и најпосле оца ми принуди, те се своје деце лиши и теби у залогу, мира ради, преда. Како си испунио уговор? Потровао си ми браћу.
МУРАТ: Да сва благодејања на тебе једнога излијем.
СКЕНДЕРБЕГ: Жалосна благодејања! Одузео си ми што је најмилије свакому човеку, наметнуо си ми веру туђу, моме роду, мени самом неприродну; угушио си ми сваку искру љубови к роду и отечеству моме, заслепљавајући младића сујетним достојанствима, а уједно корист имајући што сам се за тебе против мојих једноверника као лав борио и крв њину проливао.
МУРАТ: Борио си се, истину говориш, и ако ти нико не узневерује, посведочиће ти Јанко од Сибиња. С каквим образом можеш јунацима у образ погледати кад ти се с чела не може избрисати да си издајица? Ниси ли издао?
СКЕНДЕРБЕГ: Јесам, царе.
МУРАТ: Видиш. И који је тај јунак од поштења, који би се поносио, што је издајица и невера?
СКЕНДЕРБЕГ: Сад је време да ти и ја коју рекнем. Издајство је гадна ствар, и пљуни у очи сваком, који издаје брата, родбину, своје отечество, своје пријатеље, свога комшију. Али су мене хајдуци ухватили, на силу узели заклетву, и после повели да даље харамо: јесам ли поштенији, ако их изневерим?
МУРАТ: Ја нисам хајдук.
СКЕНДЕРБЕГ: По имену ниси, али по делу јеси, као и сваки освојитељ, који туђа права гази. Ти си моје отечество у сужањство бацио, употребљавао си к томе хитрост и лукавство, како си могао, истребиа си ми браћу да Албанија не може отворити очи, најпосле удавио си ми оца, да нам и последња искра надежде ишчезне. То је теби све слободно било; нико не назива непоштењем, него ти још дају име вештога војводе и бистроумног цара; а мени да није слободна употребити средства, да те раслабим и оно повратим што си ми отео? У стању обране, све је дозвољено.
МУРАТ: Обрана је била док је рат трајао; та је сад престала.
СКЕНДЕРБЕГ: Јоште ја гледам мој комад у твојој руци, који ми је Бог даровао; јоште видим у ропству моју сестру, моју матер, моју родбину, које мучиш и давиш; знаш ли како сам сестру нашао? Код твога паше, где се бори с насиљем. Моја рођена сестра, и да ме није Бог у то исто време донео, ко би је избавио? И ти хоћеш да гледам то као милост од тебе, да пазим на заклетву, кад ти и заклетву и образ пред мојим очима тлачиш? И ја да не тражим средства да их избавим? Да мени није слободно употребити оно исто што си ти употребио? Ти знаш како сам врелу смолу бацао из града, кад сте га отимати хтели. Дело је страшно, али не може друкчије да буде. Иди у твоју земљу, па ако дођем и учиним ти обиду, пљуни ми у очи.
МУРАТ: Осим права, која ти у твојој глави носиш, има још једно право, које људи уопште уважавају и морају уважавати, јер је код свију домаће. Колико има. држава на свету у којој се и сада народи налазе, који су били од постања света? Него ову исту Албанију, коју ти сад тако браниш, освојили су може бити твоји прапраоци од других, мирне оне народе или истребили, или присилили да се у њих прелију. Ово се право у свету зове: право мача, и то је право моје у Албанији.
СКЕНДЕРБЕГ: Лепи разлози права, достојни да их сви приме. Само не знам како би говорио да се некако ми у Азију преселимо и почнемо чинити као и ти?
МУРАТ: Послушај; засад ти срећа служи, и успео си оружјем, бар у толико да те моја сила није прогутала. Но хоће ли тако увек бити, сам расуди.
СКЕНДЕРБЕГ: Кад не узбуднемо могли више, закопани ћемо бити бар у нашој земљи.
МУРАТ: И сам признати мораш да си ми крив. Присилио си великог ћехају да ти ферман напише, изварао си све градове, утаманио толике људе; но ја ћу ти за све ово опростити, ако ми се предаш.
СКЕНДЕРБЕГ: Шта, царе, да ти се предам? Видим да ти нисам посинак, кад ме не познајеш.
МУРАТ: Ја се нећу ништа у земљи мешати. Заповедаћеш ти; не тражим, ни да ми плаћаш што. Само. нека се зове да је моја и нека јаничари чувају капије градске.
СКЕНДЕРБЕГ: О, царе, то може онда бити кад на мом гробу трава израсте. Тешкао си се отоич поради неверства, а овамо хоћеш да изневерим мој рођени. народ.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|