Скендербег/22
7.
ВОЈИСАВА и МАМИЦА с оружјем, за њима ТОПИЈА и многи војници
ВОЈИСАВА: Шта подиже јунаке?
СКЕНДЕРБЕГ: Непријатељ ступа ближе. Ти, Мусо, нареди да слаботиња одмах излази из града.
МУСА: Одмах, Скендербеже! (Одлази).
СКЕНДЕРБЕГ: Албанези! Врањанин у граду остаје као заповедник, и Топија као његов помоћник. Слушајте њине заповести, јер је Врањанин мудар, а Топија храбар.
СВИ: Хоћемо, краљевићу!
СКЕНДЕРБЕГ (Врањанину и Топији): Треба ли вама што да говорим? Знате за кога се бијемо.
ВРАЊАНИН: Не брини се, Ђорђе; ако Бог да, отрће Кроја жалост светиградску.
МАМИЦА (узме заставу у руку): Кастриотова кћи узима ову свету заставу отечества и чуваће је као зеницу ока, док се јунаци борили буду. С душом мојом раставићу се само светог овог знака, којега ће љупко вејање разгаљивати знојавно чело родољуба и уливати им нову снагу за отаџбину своју борити се.
ВОЈИСАВА (загрли је): Слатко дете моје, с тобом се мати поноси!
СКЕНДЕРБЕГ (Амеши): Гледај бабе твоје, дијете Амеша, а оно је сестра моја Мамица.
АМЕША (узме Војисаву за руку, па је почне љубити): Мајко оца мога, каква радост за мене, да сам доживео целивати руку ону, која је мога родитеља носила! (Клекне). Дај благослова забаченом унучету!
СКЕНДЕРБЕГ: Репошин син, мати!
ВОЈИСАВА: О, Боже, како ми богато плаћаш за претрпљену жалост! Бог те благословио, дете моје, и руководио у срећи на обрану наше земље! Бог те љубио онако као што ти љубиш отаџбину своју!
АМЕША: Љубим је, мати! Моју лепу земљу Албанију, љубим је душом и ватреним срцем. Поља ће и брегови сведоци бити како се Амеша уме борити за своје. Ево ја пружам руке, нека се сваки хвата у ово лепо коло за Албанију нашу живети и мрети; али отпала му и десна и лева, који помисли невере учинити!
ВОЈИСАВА (ухвати га за руку): Моје драго дете!
МАМИЦА (тако исто): Мој мили братац!
ТОПИЈА (који се одмах Мамици за руку ухватио): Отпала му и десна и лева, који се не мисли од срца тући!
СКЕНДЕРБЕГ: Ти, који ведриш и облачиш, самостворитељу благи! Погледај милостивим оком на бедни овај народ твој, сахрани га, благослови труде наше, да срећно теби у славу појати можемо победоносну песму.
(Завеса пада)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|