Скендербег/2
- 2.
АТИМА, СКЕНДЕРБЕГ
АТИМА: Скендербеже, отац ми је купио три прстена и, играјући се са мном, рекао ми је, да један поклоним, коме ми је воља. — Хоћу ли Скендербегу? — запитам га. Он ми не одговори ништа, али осмех, који му усне разведри, увери ме да сам и његову жељу погодила. Скендербеже, кад би отац полак чувствовао што ја осећам.
СКЕНДЕРБЕГ: Атимо моја, ти ми небо на земљи отвараш твојим љупким, милим, нежним чувством.
АТИМА (узме га за руку, па му меће прстен на прст): Ах, ко те не би миловао код твога јунаштва, код тога погледа, лица! Свако те живо хвали и с усхитом о теби говори; али Атима — ах! што Атима чувствује! — Мио ми је брат Мехмед, мио ми је отац, још милија мајка, ал' ми срце другојачије куца, кад на тебе помислим.
СКЕНДЕРБЕГ (загрли је): Чедо свете природе, како те је Бог украсио, да човека усрећиш!
АТИМА (гледа га нежно): Осећаш ли и ти тако о мени?
СКЕНДЕРБЕГ: О, Атимо, срце ово само тебе носи у дубини тајне своје. Моја душа посвећена је Богу и његовој вољи, моја рука посвећена је човечанству, а прси и ватрене мисли моје ти си једна заузела: у њима почива сласт рајскогуверења, да ме Атима моја љуби, најлепша и најбоља девојка.
АТИМА: Како ти лепо теку те умилне речи! Јест, Скендербеже, ја самнајсрећнија девојка што ме ти љубиш; само да ме не оставиш, јер бих онда морала пропасти.
СКЕНДЕРБЕГ: Никада, Атимо, никада се неће удаљити Скендербег од твога лица, осим кад ме ратови позову.
АТИМА: А ја се овде заклињем Богом великим и нашим светим пророком, да ћу твоја бити до смрти, да ћу на свету само тебе љубити и никог другог. Оцу моме буди шта хоћеш, ал' мени си љубезник.
СКЕНДЕРБЕГ: Твој, Атимо, до конца живота мога!
АТИМА: Многи гледе да те оцрне.
СКЕНДЕРБЕГ (тргне се): Мене да оцрне?
АТИМА: Ти знаш какви су људи: гори мрзи на бољега. Сабеља везир и Мустафа паша много су моме оцу говорили да се од тебе чува, јер, кажу, тече у теби крв арбанска; али је мени у другој соби срце од радости играло, кад им рече цар: „Скендербег је моје дете, као и Мехмед и Атима, ви не знате што говорите". — Још бих волела, да је отац рекао: Скендербег је моме срцу раван као и Атима.
СКЕНДЕРБЕГ (ухвати је за руку): Скендербег је твој, твој на веки. Шта ми је стало шта ће други о мени говорити, кад ме Атима познаје!
АТИМА: Сад идем да се похвалим матери како сам ти прстен поклонила. Само она једна зна шта ми срце осећа.
СКЕНДЕРБЕГ: И противно јој?
АТИМА: Није, она каже: Скендербег је леп, Скендербег је јунак, Скендербег је наше дете.
СКЕНДЕРБЕГ: О, Атимо, Атимо!
АТИМА: Је ли да је моја мати добра? Идем да јој кажем како и ти мене милујеш. То ће јој бити врло мило. (Отиде).
СКЕНДЕРБЕГ (сам): О, срећо, како ме љубиш, кад ми дајеш таква блага! Мати ми је плакала као за мртвацем, кад ме је у Једрене оправљала; а њен је Ђорђе најсрећнији човек. (Стане) „Иду, да ме оцрне!" то је наравно следство, јер сви знају да крв албанеска тече у жилама мојима. „Иду, да ме оцрне!" Атима је мени најтврђи заклон.
|