Skenderbeg/2
- 2.
ATIMA, SKENDERBEG
ATIMA: Skenderbeže, otac mi je kupio tri prstena i, igrajući se sa mnom, rekao mi je, da jedan poklonim, kome mi je volja. — Hoću li Skenderbegu? — zapitam ga. On mi ne odgovori ništa, ali osmeh, koji mu usne razvedri, uveri me da sam i njegovu želju pogodila. Skenderbeže, kad bi otac polak čuvstvovao što ja osećam.
SKENDERBEG: Atimo moja, ti mi nebo na zemlji otvaraš tvojim ljupkim, milim, nežnim čuvstvom.
ATIMA (uzme ga za ruku, pa mu meće prsten na prst): Ah, ko te ne bi milovao kod tvoga junaštva, kod toga pogleda, lica! Svako te živo hvali i s ushitom o tebi govori; ali Atima — ah! što Atima čuvstvuje! — Mio mi je brat Mehmed, mio mi je otac, još milija majka, al' mi srce drugojačije kuca, kad na tebe pomislim.
SKENDERBEG (zagrli je): Čedo svete prirode, kako te je Bog ukrasio, da čoveka usrećiš!
ATIMA (gleda ga nežno): Osećaš li i ti tako o meni?
SKENDERBEG: O, Atimo, srce ovo samo tebe nosi u dubini tajne svoje. Moja duša posvećena je Bogu i njegovoj volji, moja ruka posvećena je čovečanstvu, a prsi i vatrene misli moje ti si jedna zauzela: u njima počiva slast rajskoguverenja, da me Atima moja ljubi, najlepša i najbolja devojka.
ATIMA: Kako ti lepo teku te umilne reči! Jest, Skenderbeže, ja samnajsrećnija devojka što me ti ljubiš; samo da me ne ostaviš, jer bih onda morala propasti.
SKENDERBEG: Nikada, Atimo, nikada se neće udaljiti Skenderbeg od tvoga lica, osim kad me ratovi pozovu.
ATIMA: A ja se ovde zaklinjem Bogom velikim i našim svetim prorokom, da ću tvoja biti do smrti, da ću na svetu samo tebe ljubiti i nikog drugog. Ocu mome budi šta hoćeš, al' meni si ljubeznik.
SKENDERBEG: Tvoj, Atimo, do konca života moga!
ATIMA: Mnogi glede da te ocrne.
SKENDERBEG (trgne se): Mene da ocrne?
ATIMA: Ti znaš kakvi su ljudi: gori mrzi na boljega. Sabelja vezir i Mustafa paša mnogo su mome ocu govorili da se od tebe čuva, jer, kažu, teče u tebi krv arbanska; ali je meni u drugoj sobi srce od radosti igralo, kad im reče car: „Skenderbeg je moje dete, kao i Mehmed i Atima, vi ne znate što govorite". — Još bih volela, da je otac rekao: Skenderbeg je mome srcu ravan kao i Atima.
SKENDERBEG (uhvati je za ruku): Skenderbeg je tvoj, tvoj na veki. Šta mi je stalo šta će drugi o meni govoriti, kad me Atima poznaje!
ATIMA: Sad idem da se pohvalim materi kako sam ti prsten poklonila. Samo ona jedna zna šta mi srce oseća.
SKENDERBEG: I protivno joj?
ATIMA: Nije, ona kaže: Skenderbeg je lep, Skenderbeg je junak, Skenderbeg je naše dete.
SKENDERBEG: O, Atimo, Atimo!
ATIMA: Je li da je moja mati dobra? Idem da joj kažem kako i ti mene miluješ. To će joj biti vrlo milo. (Otide).
SKENDERBEG (sam): O, srećo, kako me ljubiš, kad mi daješ takva blaga! Mati mi je plakala kao za mrtvacem, kad me je u Jedrene opravljala; a njen je Đorđe najsrećniji čovek. (Stane) „Idu, da me ocrne!" to je naravno sledstvo, jer svi znaju da krv albaneska teče u žilama mojima. „Idu, da me ocrne!" Atima je meni najtvrđi zaklon.
|