Skenderbeg/10
3.
PAŠA (sedi, pred njim podalje), MAMICA
PAŠA. Jesi li videla kako se muče ljudi?
MAMICA. Jesam.
PAŠA. Je li strašno?
MAMICA. To najbolje onaj zna koji trpi.
PAŠA: Misliš li da će i na tebe red doći?
MAMICA: Kad moja braća trpe, kako bih ja pomislila da sam bolja od njih?
PAŠA: Ti bežiš od svoje sreće.
MAMICA: Neka te ništa ne uznemiruje. Prosjaku bacaš po jednu paru, pa ako je tako ponosit ili lud da tvoj dar prezire, smeješ mu se, i pravo imaš.
PAŠA: Vešto umeš odgovarati, al' ti veština ne pomaže. Ti moraš u harem.
MAMICA: Kazala sam ti da neću ići. Moj je otac bio kralj; moja je mati kraljica; kad se njena Kuća ne štedi, koja će se poštediti?
PAŠA: Zar je paša u tvojim očima mala stvar?
MAMICA: U mojim je očima najveća stvar poštenje i čistoća života. Sjajnost i sila i veliko dostojanstvo nije ništa bez toga.
PAŠA: To su prazne samo reči. Ti ostaješ kod mene u haremu, bićeš najstarija, bićeš prva; šta ćeš više?
MAMICA: Nikako, čestiti paša.
PAŠA: Promisli se dobro.
MAMICA: Kako sam od kuće pošla, ja sam se promislila.
PAŠA: Ti si zaboravila na ona dva Albaneza.
MAMICA: Ako si ih dao zato mučiti, da mene sama zaplašiš, niti imaš srca ni pameti. Kako možeš misliti da ću moći ljubiti onoga, koji kida živce iz noktiju mojoj braći i može biti mojim srodnicima, pali im sumpor pod nos, ne da im treptati, i drugi ovakovi bezakonija čini, na koja se mora priroda zgroziti? Danas nek' ti bukne na malom prstu prišt, vikaćeš, te će svima biti mnogo, a ti nemaš sažaljenja sproću drugoga koga je Bog stvorio, kao i tebe.
PAŠA: Imaš li još što?
Mamica. Imam, da ćeš izići jedanput pred strašnoga sudiju, od koga se niko ne može izmoliti, i koji će nagraditi pravednika za sve podnesene bede i muke, a grešnika kazniće bez pomilovanja.
PAŠA: Hoćeš li ti u harem?
MAMICA: Kazala sam ti da neću.
PAŠA (lupa dlanom o dlan, dva gavaza stupe): Ova devojka da se odvede u harem.
MAMICA (stupa natraške, u budžak): Nemoj, čestiti paša!
PAŠA: Dosta smo se šalili.
MAMICA (izvadi nož iz nedara). Čim priđu k meni, ja ću se probosti.
PAŠA: Jesi li ti luda? (Mahne rukom na gavaze, ovi odlaze). Daj taj nož ovamo, za devojku nije oružje.
MAMICA: Hvala budi Bogu, koji nam je time dao zaštitu protiv nasilja!
PAŠA: Ja tebi neću učiniti nikakva nasilja.
MAMICA: Pusti me dakle kući materi mojoj.
PAŠA: Mati se tvoja dosta naslađuje s tvojim licem, ovim plavim okom, tim crvenilom na usnama. (Pođe k njoj).
MAMICA (potegne nož): Ne idi k meni; kako pristupiš tri koraka, odmah ćeš poginuti.
PAŠA: I ti bi mogla čoveka ubiti?
MAMICA: Čoveka ne, ali varvarina, zvera, koji zakone božije ne počituje i ugnjetava nevinost, koji se ne stidi ljudi, toga ne treba štediti.
PAŠA: Jesi li ti promislila da je moj jatagan duži od tvog noža?
MAMICA: Za mene je svejedno, ili poginuti od moga noža, ili od tvoga jatagana, tek me živu nećeš rukom dodirnuti.
PAŠA (opet sedne): Istrebiti valja ovaj prokleti narod. — Čuješ, devojko, dosad sam bio blag i milostiv. Retko je ko imao kod mene tu milost. Zato čuj na kratko: kuću tvoju više videti nećeš; voliš li živeti u haremu slavno, voliš li poginuti, ja ne razbiram. Tek ono mora biti što ja hoću.
MAMICA: Ono mora biti, paša, što Bog hoće.
PAŠA: Da vidimo ko će od nas dvoje pogoditi. (Pljeska dlan o dlan).
|