Систематски речник српскохрватског језика (1936)/Правописно упутство

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Систематски речник српскохрватског језика  (1936) 
Писац: Ранко Јовановић
Додатак: Правописно упутство
Јовановић, Ранко (1936). Систематски речник српскохрватског језика. Београд: Библиотека општег образовања


ПРАВОПИСНО УПУТСТВО[уреди]

прописано од Министарства просвете

ПРВИ ОДЕЉАК[уреди]

I Азбука[уреди]

§ 1. У српскохрватском књижевном језику обе су азбуке, ћирилица и латиница, равноправне. Латиница ће се употребљавати онако као се и досада по школама у западним крајевима нашег народа употребљавала; а ћирилица онако како ју је Вук уредио.

§ 2. За обележавање самогласничког „р“ испред или иза самогласника — може се употребити апостроф: умр’о, утр’о, простр’о, гр’оце, сур’жица; испред сугласника или између сугласника самогласничко се „р“ не обележава никаквим нарочитим знаком: рђа, врх.

§ 3. Разлика је између ћирилице и латинице и у томе што се у латиници за три гласа који се у ћирилици означују сваки по једним знаком, за љ, њ и џ, употребљавају по два знака: за љlj, за њnj, за џ. Глас ђ има у латиници знак đ.

II Писање великих и малих слова[уреди]

§ 4. Имена лица, народа и имена уопште пишу са великим почетним словима: Сима Милутиновић, Петар Петровић Његош, Хајдук-Вељко, Краљевић Марко, Јован Ђак.

Када се уз име наводи и занимање, титула и сл., онда се ти називи, ако не улазе у име, пишу малим словима: Смаил-ага, краљ Милутин и сл.

§ 5. Великим се словом пишу и имена: богова, звезда и животиња (кад их имају).

„Бог“ у значењу хришћанског бога пише се великим словом; а као заједничко име — малим (на пр.: У различним религијама различни су и богови).

§ 6. Присвојни придеви на „ов“, „ев“, „љев“, „ји“, „ији“, „њи“ и „ин“ од речи које се пишу великим почетним словом — такође се пишу великим почетним словом: Мирослављево јеванђеље, Кочина крајина, Маркова сабља.

§ 7. Географска имена, било од једног дела било од више делова, пишу се великим почетним словом свих самосталних или полусамосталних делова својих.

Придеви од таквих имена пишу се малии почетним словом.

Балканско Полуострво, Шар-Плани-на, страна 280 шар-планински, Београд, београдски, Дуго Село, дугоселски.

§ 8. Раздвојено писање засебних делова ових имена зависи од тога: да ли се њихови саставни делови осећају као засебне речи и облици или не осећају. Када један део има свој самостални облик (акценат), али у промени остаје непроменљив, он се са другим делом везује цртицом (Дуго Село: у Дугом Селу; Шар-Планина: на Шар-Планини).

§ 9. Иако се називи народа и становника градова, области и сл. пишу великим почетним словом, придеви од њих изведени пишу се увек малим: Србин — српски, Сремац — сремачки, Загрепчанин — загребачки и сл.

§ 10. Само почетним великим словом пишу се сви називи установа, улица, књига, листова, празника.

Горски вијенац, Српска краљевска академија, Нова година и сл.

Када се од ових назива могу градити придеви, они се пишу малим словом: Божић — божићни и сл.

§ 11. У називима у којима поједине речи могу мењати место, само се прва реч пише почетним великим словом.

Таковска улица или Улица таковска, Врачарски срез или Срез врачарски, Београдска општина или Општина београдска и сл.

§ 12. Када се називи скраћују у једну реч, онда се та реч пише почетним великим словом: Општина место Општина београдска, Академија место Српска краљевска академија.

§ 13. Све друге категорије назива и речи пишу се малим почетним словом, како идејних и других покрета, ратова, тако апстрактних или збирних именица које значе народ; називи који потичу од заједничке вероисповести, заједничких културних, верских и политичких обележја итд.; називи годишњих времена, месеца, дана и недеља и т. д.: источно питање, словенство, српство, србадија, Француска револуција, хришћанин, фрањевци и сл.; лето, март, понедељак итд.

§ 14. Речи из почасти употребљене у непосредном обраћању пишу се великим почетним словима: Ви, Ваш, Господине, Краљу, Господине Министре; тако исто и при употреби титула: Његово Величанство, Њ. Светост.

§ 15. Када се ове титуле скраћено наводе, и тада се пишу великим словима. На пр. Њ. В. Краљ или само Краљ у томе смислу; Патријарх у смислу Њ. Св. Патријарх, Свети Отац Папа или Папа. Тако исто и када се по занимању наводи једно лице. На пр. према одлуци г. Министра просвете и сл.

III Подела речи на слогове[уреди]

§ 16. Самогласник се везује са сугласником који му претходи, ако га има, у један слог, иначе сам самогласник чини слог; у почетку речи сугласник или сугласничка група са потоњим самогласником чини слог; на крају речи сви се сугласници додају слогу са самогласником или само само гласнику који је пред њима: мо-ти-ка, стра-жа-ра, вла-да-о-ца, и-но-ко-сан власт, ми-лост, о-си-он.

§ 17. Група од два сугласника у средини речи чини слог са самогласником који је иза ње у ова два случаја:

а) када је први сугласник с, ш, з, ж, а други ма који сугласник нашег језика: страна 281 ла-ста-ви-ца, по-ве-смо, ла-ска-ти, пле-снив, ка-зни-ти, из-да-шно, бра-шно;

§ 18. б) када је други сугласник л, љ, р, в, ј, а први ма који од осталих сугласника (тј. када на првом месту није један од поменутих сугласника: л, љ, р, в, ј): све-тлост, па-жљив, сма-тра-ти, сва-ка-кво, ка-кво-ћа, о-ру-жје, ии-шји; али: хал-ва, мар-ва, бор-је ор-ла, слав-ље, хај-вар.

§ 19. Од овога се правила изузимају речи у којима је иза сугласника в и р слог је од ѣ (јата): у њима (вје) и (рје) чини један слог. На пр. ко-рјен-чић, го-рје-ти, по-вје-смо и сл. (исп. у источном говору: ко-рен-чић, го-ре-ти, по-ве-смо и сл.)

§ 20. в) Сви се остали сугласници у групама од два сугласника у средини речи раздвајају, тако да први припада слогу пред њим, други слогу за њим: прав-да, кај-си-ја, леп-ши, пред-њи, воћ-ка, лак-ши, диг-ну-ти, вик-ну-ти.

§ 21. Када је у групама сугласника у средини речи више од два сугласника, поступиће се по правилима б) и в), полазећи од последњег сугласника: црп-сти (с и т иду заједно, а п и с се раздвајају); рот-ква (к и в иду заједно, а т и к се раздвајају); је-згро-вит (р и г иду заједно, з и г иду такође заједно, дакле, сва три сугласника иду заједно) и сл.

§ 22. Када су речи од више делова, делови у почетку речи који се осећају као засебне речи или као делови речи са засебним значењем — одвајају се без обзира на горња правила: нај-од-луч-ни-ји, ис-те-ра-ти, од-у-ла-ри-ти.

§ 23. У случајевима када се сугласник почетнога дела речи губи, онда се речи деле по општим правилима: и-си-са-ти, и-ше-та-ти и сл.

§ 24. Када се почетни део речи не осећа више као део са засебним значењем, он не потпада под правило у т. 22, већ се речи са таквим почетним деловима деле на слогове по општим правилима: о-те-ти („от“ се не осећа више као предметак); у-зе-ти (овде се „уз“ не осећа као предметак); о-ти-ћи; ра-зум (а не раз-ум) итд.

IV Одвојено и састављено писање речи[уреди]

§ 25. Принципи одвојеног и састављеног писања речи у нашој су правописној књижевности утврђени. Заједно или састављено пишу се они делови сложене речи који у сложеници губе своје самостално значење или којих се облик изван сложенице изгубио: сутра, ономадне, убудуће, заиста итд. Овде ће бити напоменуте само неке појединости.

§ 26. Свезу еда треба писати као једну реч.

§ 27. Иако се упитно ли пише одвојено од речи уз које стоји (да ли, писа ли и сл.), у неголи, камоли, толи треба га писати састављено, јер се у њима изгубило значење упитне речце.

§ 28. Одречно хоћу треба писати као једну реч, дакле, нећу, нећеш, неће итд., исто онако као што се пише одречно јесам и имам: нисам, немам.

§ 29. Свезу иако = премда треба разликовати начином писања од две засебне свезе и ако; на пр.: Иако је живот тежак, и најнесрећнији жели да га продужи; али: И ако не буде ружно време, изаћи ћемо у поље.

страна 282 § 30. Год има два значења и двојаку употребу: „дистрибутивно“ значење, са одвојеним писањем год (које има тада и свој засебни акценат): Ко год зна, нека каже, и „неодређено“ значење, са састављеним писањем са речју којој даје такво значење: кадгод, когод и сл. (тада год нема засебног акцента: Ако когод зна, нека рече).

§ 31. Када се у сложеним речима једним делом одређује други, тада се оба дела пишу заједно: североисточни, српскоправославни, јужнословенски, мркожути, многопоштовани.

Овде треба ставити и придев хрватскосрпски или српскохрватски.

§ 32. Када у сложеним речима саставни делови значе засебне предмете, између њих се ставља везица: српско-турски рат; Француско-српски речник; црно-жута застава (са напоредним бојама црном и жутом) и сл.

§ 33. Прилошко по чува своје засебно писање само онда када чува своје засебно, дистрибутивно значење, на пр. по који пут? по десет лута итд. Али када је значење у вези изгубљено, па је добивено значење којим се само или појачава или ограничава значење речи којима се то по додаје, онда се пише саставаљено са дотичном речју: понеки = неки, покашто = кашто, повелики (прилично велики), понајбоље и сл.

§ 34. Има целих израза који су постали сложенице; тада их треба писати као једну реч. На пр.: уосталом, углавном, поготову, уопште, богзна какав, пошто пото, кадикад, будзашто напослетку, отприлике итд.

§ 35. Али када се саставни делови израза осећају још као засебне речи, они се тако и пишу, и поред тога што израз почиње добијати значење: једне речи: чији му Драго, који му драго, на жалост, на пример, без сумње, у сусрет, од прилике до прилике и сл.

§ 36. Тако исто у скамењеним изразима који значе једну реч, делови се не одвајају чим се не осећају као за себне речи: оченаш, Сокобања, Бањалука (2 п. јд. Бањалуке; али се може писати и Бања Лука; тада има у 2 п. Бање Луке итд.)

§ 37. Када уз подне стоји предлог, он се пише одвојено: око подне, у подне, пре подне, после подне. То бива и у оним случајевима када почињу добијати такви изрази именичко значење: цело пре подне, свако по подне.

ДРУГИ ОДЕЉАК[уреди]

V О самогласницима[уреди]

§ 38. Треба пазити на правилно писање е и и код глагола на ети и на ити.

§ 39. У неким именицама л у наставку лац (жетелац, неваљалац и др.), када се непостојано а губи, даје о: жетеоца, жетеоцу (2 п. мн. жетелаца, 1 п. јд. жетелац); у другим се речима л задржава увек: неваљалац, неваљалца, неваљалцу и сл.; али никако не иду у књижевни језик облици жетеоц, жетеоца у 2 п. мн. и сл., ма да се у говору много употребљавају.

§ 40. Када се л код придева испред н не претвара у о, онда оно остаје непретворено у целој промени: сталан, стални, стално, стални и сл.; када се претвара у о, онда остаје у њима о у целој промени: мисаона, мисаон, мисаони; страна 283 смеона, смеон и сл.; осиона, осион, осиони и сл.

§ 41. У другим речима где није овако, нарочито ће се напоменути (сеоски и селски итд.) у прегледима правописне грађе.

VI Књижевни изговори[уреди]

§ 42. У књижевном се језику допуштају два изговора: источни, у којем се стари глас „ѣ“ замењује гласом е, и јужни, у којем се „ѣ“ у дугим слоговима замењује гласовном групом ије, а у кратким — гласовном групом је.

§ 43. Отступања у источном изговору од поменуте замене „ѣ“ гласом е допуштају се у овим случајевима:

  • а) нисам, ниси, није итд.;
  • б) у компаративима као старији;
  • в) у имперфекту као плетијах; али тамо где је у основи „ѣ“- остаје е: смејах, смејах се, умејах и др.; такво је и бејах;
  • г) у другим облицима у којима јужни изговор има и их и ијех, тих и тијех и сл., источни има и (тих, добрих).

§ 44. За јужни изговор вреде ова ограничења:

  • а) у 2 п. мн. је се не дуљи у ије, већ остаје као је („је“ дуго): мјесто, мјêста и сл.;
  • б) од два могућна наставка у јужном изговору код заменица и придева: ијех и их, ијем и им, ијема и има — треба употребљавати само облике са и: их, им, има; добрих, добрима и сл.
  • в) у облицима где се је дуљи испред сугласничке групе у којој је први сугласник м, н, њ, л, љ, р и в,јат се не претвара у ије, већ остаје као је („је“ дуго): придјевак — придјевка; видјети — видјевши; кољено — кољенце;
  • г) у хипокористичким се облицима је дуљи такође у је, а не у ије: дјевојка: дје́ва; дјед — дје́до; дјевер — дје́ша; затим и у овим речима: вје́штац (према вјештица), замје́рати (према за̀мјерити).

§ 45. Када се је од краткога јат находи иза сугл. р, онда се ј губи: на̀пријед: на̀предак; бријег: брегови; пријек: пречи;
али у рјечник, рјечит, рјечица, рјечина, рјешавање, рјеђи и код вишесложних глагола у основи — остаје је (као горјети, старјети и сл.).

§ 46. Кад се кратко јат находи испред о или ј, оно прелази у и: цио, гријати и сл.; али ипак има: јео и ио; врио (глагол) и врео (придев).

§ 47. Гласовна група је од краткога јат када се нађе иза т или д — не спаја се са тим гласовима у ћ и ђ, већ остаје неизмењена (тјерати, дјевојка).

§ 48. Када се је од јат находи иза л и н, оно се спаја са тим гласовима образујући умекшане гласове љ и њ, иако се љ и њ у латиници пишу са два знака: љепота, његовати и сл. — ljepota, njegovati.

§ 49. Месна имена и лична презимена у којима је било јат пишу се онако како се изговарају у крају у којем су поникла: Београд, Пљевља, Сплит итд.; али ипак треба писати: Ријека, Осијек.

VII Писање гласа „ј“[уреди]

§ 50. У речима изведеним од речи са гласовном групом -иј- у основи — ј се не пише када се у изведеној речи страна 284 -иј- налази пред сугласником: убијати, убица, убиство и сл.; Шумадија — Шумадинац, Илија — илински и сл.; само када је реч изведена придевским наставком — ски, допуштају се, према утврђеном обичају, два начина: без сугласника ј и са тим сугласником. Дакле: шумадиски = шумадијски, теориски = теоријски и сл.; о наст. ијте и сл. в. т. 53 б.

§ 51. ј се чува у групи иј када се находи пред самогласником; када се иј находи испред и, може се ији писати и као и: тестија — тестијица и тестица; Илија — Илијић и Илић; терзија — Терзијић и Терзић.

§ 52. Када се у речи находи у основи „ј“, оно се чува и у изведеној речи пред самогласником или у промени: Радоје: Радојица, издаја: издајииа; сјај: сјајити, отсјајивати; калај: калајисати, а према овоме и: ограјисати, саплајисати, Марија: Маријом, Италија: Италији и сл.

§ 53. ј на крају речи, према утврђеном обичају, у групи гласовној иј пише се у овим случајевима:

  • а) у туђим речима: гениј, критериј и сл.;
  • б) у зап. начину од једносложних глагола са и у основи: биј, пиј, миј и сл.; одавде се иј преноси и у множину: пијмо, бијте итд.

§ 54. Када се самогласници а, о, у, е находе у нашим или страним речима испред и, а не потпадају под правила изнесена у т. 52, онда се међу тим самогласницима и самогласником и не пише ј: таин, даире, наиме, заинатити се и сл. Али када је на првом месту самогласник и, а иза њега су други самогласници, тада вреде друга правила. Ушло је у обичај да се ј тада пише сем када је иза самогласника и самогласник о, дакле: ија, ије, ију, али ио: специјални, талијански и сл.; али: иоле, носио, водио и сл. У облицима као Маријом, Италијо, Италијом чување ј иде по т. 52.

§ 55. Присвојни придеви на ји како се изоварају тако се и пишу: ји и ији. На пр.: Божји = Божији; врапчји, врапчја, врапчје = врапчији, врапчија, врапчије и сл.

§ 56. Присвојне заменице имају једино облике на ији, ија и сл.: чији, свачији, чија, свачија и сл.

§ 57. У страним речима које се почињу са е, додаје се ј испред е само онда када је оно према изговору оправдано: Јерина, јерес, Јелена, Јеврејин итд.; али када су речи позајмљене у скорашњије време и када се, према изговору, употреба сугласника ј колеба, он се не пише. Дакле: Европа, еспап, ексер и сл. Све овакве случајеве треба означити у прегледима правописне грађе.

VIII Писање „ћ“ и „ч“, „ђ“ и „џ“[уреди]

§ 58. У књижевном се језику морају правилно употребљавати гласови ћ и ч, ђ и џ. Међутим у нашем се народу у различним крајевима ти гласови неправилно изговарају: или се ћ и ч изговара као ч или се оба гласа изговарају као ћ; тако се исто ђ и џ изговарају понегде као ђ или оба као џ. Зато је потребно да употреба тих гласова буде исцрпно обрађена у прегледима правописних правила.

IX Писање гласа „х“[уреди]

§ 59. Вук Караџић у прво време, свога рада није писао х, пошто се тај глас не изговара у његову крају; страна 285 али доцније, када се уверио да се у неким крајевима наше земље (у делу Црие Горе, у Б. Которској и у Дубровнику, затим у чакавском дијалекту и кајкавском) тај глас изговара, он га је увео у књижевни језик (од 1836 год.), и отада је тај знак саставни део нашег правописа.

§ 60. Вук је сматрао да х треба писати тамо где му је по етимологији место; али, стварно, оно се могло стављати тамо где га имају они наши дијалекти који су сачували, са гледишта етимологије, правилну употребу тога гласа.

§ 61. Од тога је докраја уведено само понешто. Вук сам није употребљавао х свугде где му је место, иако је сматрао да је потребно употребљавати га потпуно правилно. Тек је Ђ. Даничић у својим „Коријенима“ (1877) показао где га ваља писати; а то је допуњено, и још се сада допуњава, у великом Речнику хрватскога или српскога језика Југославенске академије.

§ 62. Правописне књиге, које су се у западном делу нашег народа јавиле раније него у источном, прошириле су у западним деловима наше земље правилну употребу тога гласа знатно више него што је она била проширена у источнијим деловима. Отуда је дошла извесна неједнакост у употреби тога гласа у различним културним центрима нашим. То је учинило да се сада не може одједном извршити потпуно уједначење различних 7 начина писања, а, с друге стране, тако исто је немогуће одустати од правилне употребе тога гласа, када њу траже и принципи Вукова правописа и њено готово потпуно остварење у једном делу нашега народа.

§ 63. Из овога стања употребе гласа х у књижевном језику истиче ово ограничење.

Глас х пише се у речима тамо где се употребљава у народном језику са правилном употребом тога гласа, а где није прешао непосредно у какав други глас.

Према овоме, немогућно је вратити х у речима као марва, твор и сл. у којима је х прешло непосредно у в.

§ 64. У именима лица и називима места треба са гласом х поступити онако како је поступио дијалекат у којем су те речи поникле. Дакле: Мијат, Тетово, Ливно, Авала итд.

Само у случајевима када је веза назива места или имена лица врло блиска са каквим апелативом у којем се х употребљава, глас х треба писати: Ораховица и сл.

§ 65. У извесном броју случајева немогућно је вратити х: када су се извршили гласовни процеси који то спречавају или кад се те речи не употребљавају у дијалектима са правилном употребом тога гласа: одланути (исп. лакнути и сл.), труо, трула (постало од трухао после губљења хтруо, а од њега трула итд.; трунути), милети.

§ 66. хв се изговара у говорном језику као ф, а тако исто и у већини дијалеката; али књижевни језик тражи да се свугде пише и изговара правилно хв: хвалити, хватати, хват итд.

§ 67. У неким речима меша се к и х пред сугласницима. Њихово је порекло каткада спорно. Треба писати х у дрхтати, а у осталим речима к: сјактити се и сл.

§ 68. Правило изнесено у тач. 63 страна 286 вреди за цео књижевни језик. Али има случајева за које се морају допустити гласовни дублети, пошто су се по своме гласовном саставу речи појединих говора знатно удаљиле, а добиле су у књижевном језику дугом употребом подједнако право грађанства.

То су речи у којима је х својим давнашњим испадањем повукло за собом гласовне процесе који су на месту старог х развили друге гласове Тако је место х добивено ј или в или (сажимањем) нови вокал (од два у — једно итд.). Тада се допушта двојако писање: поред писања речи са х могу се речи писати са ј или в или са каквим самогласником добивеним сажимањем. Али то се све допушта само онда када се реч са правилним х није још сасвим одомаћила у књижевном језику: проха = проја, кухиња = кујна, кухати = кувати, сух = сув, сувљи.

Према томе у снаха (иако се чује и снаја и сна) и сл. мора се х писати.

§ 69. Ово вреди, у потпуности, и за стране речи у којима је првобитно било х: буздохан = буздован, хендек = јендек = ендек, сахан = сан, мухур = мур, махала = мала.

§ 70. У позајмљеним речима из различних језика, у којима се х изговара и не изговара, оба се начина допуштају: хисторија = историја и сл., Хомер = Омир.

§ 71. Тамо где је х ишчезло у већини говора не оставивши никаквога трага, тако да је успостављање х, према горњим принципима, потпуно и могућно и оправдано, глас х се мора писати. На пр.: хлеб, хладовина, бахнути, дахнути и сл.

ТРЕЋИ ОДЕЉАК[уреди]

X О групама самогласника[уреди]

§ 72. Два самогласника у сложеним речима када се једна реч једним завршује, а друга — другим почиње, пишу се без икакве промене: поодјутрити се, суочити се и сл.

§ 73. Када се групе самогласника нађу у средини речи или на крају, оне се сажимају, ако су једнаки самогласници: со (соо), во, коца итд., сем у сложеницама као црноок и сл.; иначе се оба самогласника пишу: као, ноле, беочуг, јаук, беут итд.

§ 74. Када је први самогласник и, а други који му драго само не о, онда се по т. 54 између самогласника ставља ј: пријати, пријањати, дијалект шпијун итд.; али: носио, иоле итд.

§ 75. Када је други самогласник и, а први који му драго други самогласник, они се ничим не раздвајају; исп. т. 52 и т. 54.

XI Удвајање сугласника[уреди]

§ 76. Удвојени сугласник допушта се само у суперлативу када се суперлативно нај налази пред речју која се почиње сугласником ј: најјачи, најјуначнији и сл.

XII Једначење сугласника по звучности[уреди]

§ 77. Сугласници у групи једначе се по звучности тако да се први сугласник управља према другом; ако је други звучни, мора бити и први; ако је други мукли, мора бити такав и онај који је пред њим.

Ово је правило тако дубоко ушло у основицу књижевног правописа да није потребно за њ давати никакве страна 287 примере. Али има једно једино ограничење у овом правцу које треба нарочито поменути.

§ 78. Када се сугласник д находи у речима пред наставком ски или ство, он се у писању не мења: Београд: београдски, град: градски, господа: господство и сл.

Према стварном изговору у већем делу нашег народа ваљало би у овим речима писати цки, ство; али како је од Вука до данас било у искључивој употреби писање дски, а често се писало и дство, тако да је у томе постигнута уједначеност, допушта се то писање и даље, иако се оно противи правилу о једначењу сугласника у сугласинчким групама.

§ 79. У свима другим случајевима врши се једначење по звучности и сугласника д као и свих осталих сугласника. На пр. отсећи, отшетати, отцепити, потчинити, претседник и сл.

§ 80. Према томе, неправилно је остављати неизмењене друге звучне сугласнике пред ски или ство, као што се каткада чини. Треба писати воћство, а не вођство, бекство, а не бегство и сл., уколико се те речи у књижевности уопште употребљавају.

XIII Групе различитих сугласника[уреди]

§ 81. Када су сугласници различни по другим особинама, а не по звучности, они остају неизмењени у група ма:

  • а) зљ, сљ, зњ, сњ у вези предметка са глаголом: разљутити, иљубити и сл. (а не ражљутити, ижљубити и сл.);
  • б) ћн (а не ћњ или тњ или тн): божићни;
  • в) ћњ: воћњак (а не вотњак и сл.);
  • г) ћц (а не јц или ц): жећца, ноћца и сл.

§ 82. Када се врши прелаз нп у мп у засебним речима, то треба нарочито означити у прегледима правописне грађе (стрампутица, зелембаћ, химба и сл.; али једанпут и сл.).

XIV Губљење сугласника[уреди]

§ 83. Када се у речима стичу различни сугласници, неки се од њих у нашем изговору губе, тако да се они по правилу и не пишу.

отац: оца (од отца): очевина (од отчевина), додатак: додаци (од додатци), уметак: умеци, судац: суца (од судца) и сл.

§ 84. У будућем времену не треба писати т или ст: писаћу (а не писат ћу), пашћу (а не паст ћу) и сл.; али: ја ћу писати, доћи ћу и сл.

И у писању будућег времена није било уједначености, већ се у једном делу народа писало искључиво писаћу, пашћу и сл., а у другом — писат ћу, паст ћу и сл. И поред свих разлога које има за себе чврста укорењеност каквог правописног начина у каквом делу нашег народа, и овде се као заједнички начин писања морало узети оно што се налази у изговору и што има непрекидну правописну традицију од Вука до данас, а за што говоре и методолошко-школски разлози.

§ 85. Пред наставком ски и ство пред којим може у говору д или т испасти, оно се увек пише: градски, братски (исп. и т. 78), господство, братство.

§ 86. Испред гласовне групе шт не пише се „т“ у овим и њима сличним страна 288 речима: госпоштина, кашто, рашта, хрваштина.

§ 87. Када се наставак ски находи иза основе на сугласник ћ, — с се не пише: никшићки, тршићки, пећки и сл.

§ 88. У наставку ство када је пред њим ћ, с се задржава: могућство, покућство и сл.

§ 89. Речи као пшеница, птица, пчела и сл. не треба писати без почетног п.

§ 90. Место старијих облика тко, сватко, нетко у савременој су највећој употреби: ко, свако, неко и сл.; зато ће се њима и дати првенство: ко (тко), свако (сватко), неко (нетко) и сл.

ЧЕТВРТИ ОДЕЉАК[уреди]

XV Интерпункција[уреди]

§ 91. Употреба већине знакова за интерпункцију већ је утврђена у нашем књижевном језику, тако да ту нема знатнијих разилажења (на пр. за употребу тачке, знака почивке, узвика, питања, наводиог знака итд.); али у употреби запете има знатних неслагања. Зато ће се напомене у овом одељку тицати само запете (зареза).

§ 92. Као основица у овом излагању послужиће интерпункција Вукова (у Новом завету), уколико је он у њој доследан. Тамо где није, прописаће се правила у смислу оних правила којих се он чврсто држао. Али, по себи се разуме, његова је интерпункција послужила овде својим унутрашњим странама: да се утврде општи принципи које треба доследно применити у појединостима.

§ 93. Основни је принцип ове интерпункције: да по њој читалац што тачније разуме смисао пишчевихћ речи. Према томе, оно што је по унутрашњој вези блиско везано у језику не може се цепати запетом; а оно што стоји напоредно, без непосредне зависности, одваја се запетом.

§ 94. Свезе везују речи и реченице према ономе односу који је међу речима или међу реченицама и када су без свеза; према томе има свеза које показују блиску унутрашњу везу међу речима или реченицама и не одвајају се запетом; али их има које везују речи и реченице које би иначе самостално стајале, тада се одвајају запетом. Из овога се види да за свезе вреде иста правила која и за однос речи и реченица без свеза. Тако исто реченице са свезаиа могу бити уметнуте, могу се набрајати, могу бити у инверсији; у свима тим случајевима, као и реченице без свеза, оне се одвајају запетом. Могу се свезама које обично стоје уз реченице које се не одвајају запетом — каткада уводити у какву разгранату реченицу и какве самосталне реченице; тада се, наравно, одвајају запетом. За то не треба овде наводити примера, јер се то и по себи разуме (исп. ипак неке примере ниже).

§ 95. Али пошто свезе имају каткада и своје самостално значење (на пр. за истицање), које треба одвојити од правила за употребу свеза у другим случајевима; пошто има реченица које се само са свезама употреба̀авају и, најзад, пошто је потребно да се покаже примена поменутих принципа на језичкој грађи, — овде ће то бити укратко показано.

страна 289

А. Одвајање запетом речи[уреди]

§ 96. Вокатив се одваја запетом

Боже мили, чуда великога.

§ 97. Ако је вокатив у средини реченице, одваја се запетама са обеју страна.

Ти си, Боже, велики.

§ 98. Уметнуте речи без граматичке везе с речима око себе одвајају се запетом.

Он је, дакле, рђав човек. — Он је, истина, признао кривицу. — Душа ваља, нисам га затекао у крађи.

Али ако реч која се овако може употребити стоји атрибутивно или прилошки уз који део реченице, онда се, наравно, не одваја запетом: На ту се ствар може сасвим рачунати (тј. може се у сваком случају рачунати); али: На ту се ствар, сасвим, може рачунати (тј. На ту се ствар, као што је и моје мишљење, може рачунати).

§ 99. Ако се на уметнуту реч наслони енклитика, запета се не ставља.

Дакле је то истина? Исп.: Дакле, то је истина.

§ 100. Као вокатив одваја се и императив: Потрчи, стићи ћеш.

§ 101. Само речи којима се појачава императив или какав сличан глаголски облик, макар и саме стајале у императиву, не одвајају се од императива или каквог другог глаголског облика запетом: хајд учини, дед погоди, изволите сести, погоди де и сл.

§ 102. Када се речи стављају напоредо без непосредне узајамне везе одвајају се запетом. Овамо иду набрајања свих врста, стављање којега споредног додатка.

Купио сам: јабука, грожђа, сваког поврћа. — Мене, младића, чујте. — Он је висок, снажан и здрав. — Он сам копа, оре, сеје и коси на свом имању.

§ 103. Ако су ради појачавања при набрајању речи везане свезама, и тада се растављају запетама.

Он је висок, па снажан, па здрав, али је страшљив. — Он и оре, и копа, и сеје и коси на своме имању.

§ 104. Ако се при набрајању само последње две речи вежу свезом и, онда се пред и не ставља запета. Пошто се сматра последња реч као додата свима осталим — које се сматрају према њој као целина —, то испред последње речи везане при набрајању свезом и не стоји запета, исто онако као и кад се две речи везују спојном свезом и. В. т. 117.

В. прим. у т. 102, т. 103.

Б. Одвајање запетом реченица[уреди]

§ 105. Независне реченице кад се набрајају, а нису везане никаквим свезама, одвајају се запетом.

Смиљ Смиљана покрај воде брала, набрала је недра и рукаве, извила је три зелена венца. — Вихор долом дује, градом пољуљује, на граду девојка виком подвикује.

§ 106. Када се самосталне или напоредне реченице везују за друге каквим свезама, оне се одвајају запетом, уколико у њима нема ограничења изнесеног у т. 131 и т. 132. Овамо долазе свезе:

  • а) за навођење: па, пак, те, и (исп напред т. 102);
  • б) супротне: а, него, већ, само и сл.;
  • в) раставне: али, та;
  • г) емфатичне: та, ле;
  • д) узвичне: а, ала, да, е.;
  • страна 290
  • ђ) потврдне: да, дабогме, дакако;
  • е) ексклузивне: до, него, осим, већ ако, само што итд.

По значењима самих ових свеза јасно је да се њима везују самосталне реченице.

§ 107. Иако имају модално значење погодбене и допусне реченице, ипак оне чувају карактер самосталних реченица које се везују не са једном речју главне реченице, већ са целом главном реченицом. Зато се оне одвајају запетом. Уз њих стоје погодбене свезе: ако, буди, да, када и допусне: ако… и, иако, ма да, макар, ма, да, премда, што и сл.

Било би ми врло мило, кад би ми још когод послао (пјесама). — Неће тебе погубити уја, да би никад не видио царства. — Молила се Богу да јој да̂ да затрудни, макар и змију родила.

§ 108. Узрочне свезе (јер, што, зашто, будући да, када и сл.) које стоје уз узрочне реченице у којима се износи узрок као нешто сасвим независно (од чега управо зависи оно што је у главиој реченици) — одвајају се увек запетом.

Благо теби, кад имаш два весеља. — Бог није крив, што људи зло чине.

§ 109. И у последичним реченицама износи се обично нешто што се сматра као последица, резултат целокупне реченице. Оне се везују за главну реченицу свезама: да, како, те, тако да и одвајају се запетом.

И ту мајка тврда срца била, те од срца сузе не пустила. — Има дванаест коња, да не знаш који је од кога лепши. Исп. т. 136.

§ 110. Када реченице замењују подмет или прирок, оне се често стилизују, тако да се образују готово две напоредне реченице. Такве се реченице одвајају запетама.

Колико људи, толико ћуди.

Постало је од: онолико колико је људи толико је и ћуди.

Иако се у другим приликама подмет не одваја од прирока, овде се ове реченице осећају као полузависне, тако да свака има свој подмет и прирок: колико је људи, толико је ћуди.

§ 111. Поред оваквих напоредних (стилизованих) реченица код којих је напоредност исказана заменицама и прилозима који једни другима одговарају (корелативи), има и напоредних реченица код којих нема оба знака корелативности. И такве се реченице одвајају запетом

Ко брзо суди, брзо се каје. Дакле, не мора бити речено: Ко брзо суди тај се брзо каје, већ се тај однос (корелација) може и само подразумевати.

Кад срце запишти, мисао је крива.

§ 112. Али то не значи да се сваки развијени подмет или прирок у засебну реченицу одваја запетом, па било да стоји на првом или другом месту, већ само онда када је поменуто стилизовање извршено.

Јер онда питаше нас за песме наше који нас заробише. — Који нас одведоше говораху. — Који ненавидите Сион посрамићете се од Господа. — Данас виси на дрвету који је обесио земљу на води.

§ 113. Редак је случај да додаци подмета и прирока када се развијају у пуне реченице задржавају своје обично место. Они се махом стављају ради истицања на прво место у реченици, тако да тек после њих долази страна 291 главна реченица са подметом или прироком. Када главна реченица заузме друго или још које даље место, а оваква зависна споредна реченица стоји пред њом, тада су оне у инверсији. Кад год се инверсија врши, зависна реченица се издваја из непосредне зависности, реченица се донекле прекида, тако да иза ње мора стајати запета.

Доћи ћу кад будем имао времена — без инверсије, у обичном реду; али: Кад будем имао времена, доћи ћу. — Куд војска проће, трава не расте. Без инверсије: Трава не расте куд војска прође.

§ 114. Када се врши инверсија појединих речи у реченици, оне се запетом не одвајају. Али ако која таква реч има додату реченицу уза се, па се изврши инверсија целога израза (тј. и речи и додате јој реченице), онда се она одваја запетом.

Са разлога̂ који ће бити изнесени, поненути предлог не може се примити.

§ 115. Када се зависне реченице не одвајају запетом од главне реченице, па се уз те зависне реченице употребљавају друге које такође зависе од главне реченице, онда се зависне реченице на другом, трећем итд. месту сматрају као реченице у набрајању и одвајају се запетом. Када пак међу зависним реченицама има таквих које зависе од других зависних реченица које су у непосредној вези са њима, онда се оне или одвајају запетом или не одвајају као и кад зависе од главних реченица.

Да ли знадеш шта ће бити мени, шта ли теби. Али: Молио се Богу да му да̂ да победи све непријатеље своје.

В. Неодвајање запетом речи[уреди]

§ 116. Када једна реч одређује другу, она се од ње не одваја запетом:

Река Сава утиче у Дунав. — Долетела птица ластавица. — Зелена шума оку је пријатна. — Нека дођу ученици првог разреда Поповић и Вукмировић. — Владичин спев „Горски вијенац“ радо читам. — Волим поштена марљива човека.

§ 117. Када се свезама везују речи или реченице у целину или потпуно изједначују, било потврдно, било одречно, оне се, ако су свега две, не могу одвајати запетом. У таквим се случајевима употребљавају свезе: и, или, ни, нити, било, воља, час и сл.

Ја и ти ћемо ићи заједно. — Ни ја ни ти, већ буљубаша Зека. — Вино пију Новак и Радивој. — Узми алат ил’ остави занат. — Тада ученици сви оставише га и побјегоше.

§ 118. Ако има више од две речи овако везаних и изједначених, сматра се да су у набрајању, и све што је преко две речи одваја се запетом.

Ја или ти, или он. Ни ја ни ти, нити ико други.

§ 119. Ако се на крају набрајања само последња реч веже свезом са осталим речима, и за њу вреди правило у т. 104.

Купи ми: одела, обуће и нешто хране.

Г. Неодвајање запетом реченица[уреди]

§ 120. Реченице које замењују неки реченични део са нарочитом службом у њој — са њом су чврсто везане, и страна 292 док се находе у свом обичном граматичком реду, не одвајају се запетом.

§ 121. Овамо долазе све реченице које замењују објекат, додатак за место, за време, за начин и сл., па се налазе на ономе месту на којем би стајале да су исказане засебним речима.

Питам га шта види. — Рекао ми је да дођем. — Трава не расте куд војска прође. — Горки су тамо залогаји хлеба где свога нема и где брата није! — Намесници кад се покорише остали су на својим местима.

§ 122. Релативне реченице. Релатив на заменица или релативни прилог могу бити везани са једном речју са којом чине један појам; тада се не могу одвајати запетом. Али често, и ако се додају појединим речима у реченици, релативне реченице не чине један појам са њима, већ уводе у реченицу какву споредну, у датом тренутку додату реченицу. У том се случају одвајају запетом.

Пешаци оборе горњи шанац у коме су била обадва топа. — Никога коме је тако име нема у родбини.

Али: Дижем руку своју ка Господу Богу, чије је небо и земља. — Јеровоам, чија мати бјеше удовица, подиже се на цара.

§ 123. У свему осталом и за релативне реченице вреде сва правила као и за остале. И оне могу бити у навођењу, напоредне, уметнуте, у инверсији. Тада се, наравно, одвајају запетом. Исп. примере у т. 122.

§ 124. Кад партицип претставља прост прилог који се додаје предикату, он се не одваја запетом.

Мати му плачући одговори.

§ 125. Тако исто и други партиципи када немају својих додатака који би показивали да они значе целу реченицу — не одвајају се запетом.

Запјевавши оде у другу собу. — Не дочекавши одговори.

§ 126. Овамо долазе и трпни партиципи.

Усамљен и ожалошћен он је стајао у свету као грм на оголићеном брду.

Истина је да је „усамљен и ожалошћен“ преметнуто; али се засебне речи у инверсији не одвајају запетом.

§ 127. У највећем броју случајева партиципи чине партиципске реченице најразличније врсте (начинске, условне, временске и сл.) које се по смислу и намени слажу са осталим зависним реченицама. Зато за њих вреде правила тих реченица.

Цар дознавши од слугу шта је и како је метне увече под браду сунђер. — Тимотије или не знајући за ту заповијест или мислећи да је он може преступити избаци пушку.

§ 128. Могу овакве реченице бити уметнуте, и тада се одвајају запетом.

Матић, узевши једно с другим, има право.

§ 129. Најчешће су овакве реченице у инверсији, и тада се одвајају запетом.

Чинећи ово, ви нећете погрешити.

§ 130. Свезе се могу употребити као речце за истицање. Тада се ставља онај знак интерпункције који би се ставио да свезе и нису употребљене.

„Ја или ти“ сасвим је једнако по знацима интерпункције са „Или ја или ти“, само је разлика у истицању. „Узми алат ил’ остави занат“ — једнако је са „Или узми алат или остави занат“.

„Можете их видети: и у гуњу, и у капуту, и у ћурку, и у униформи и у раси“ — једиако је са „Можете их видети: у гуњу, у капуту, у ћурку, у униформи и у раси“.

§ 131. Према томе, водећи рачуна о ограничењима која су изнесена, тј. кад нема набрајања, не одвајају се запетом: спојне свезе (и, те = и, па = и) и свезе подударности (потврдне: или, воља, ја, одречне: ни, нити).

Узме буздован и размахне њиме. — Он седе па поче причати. — Навалише на њега те га свезаше.

§ 132. Али се често овим свезама уводи самостална или напоредна реченица; тада се и, па, пак, те и сл. свезе одвајају запетом.

Турски га тобџија сагледа, па потегне из топа те га удари испријека кросред плећа, и тако га прекине.

§ 133. Све намерне свезе (да, како, еда и сл.), изричне (како, где, да, е), упитне (да ли, како, шта и сл.) уводе реченице које су прави или неправи објекат реченички (допуна предикатова), тако да се не могу одвајати запетом.

Није мене царе оправио да ја пијем на Леђану вино. — Бојећи се Милош да Турци не спазе, нареди друкчије.

§ 134. Али ако се деси да се којом од ових свеза уводи каква самостална реченица (то бива нарочито онда када се глагол од којега она зависи пропусти), онда се испред свезе мора ставити запета.

Ја сам синоћ нешто пијан био, (реците ми) да што лоше бесједио нисам? — Кад вам казах земаљско, па не вјерујете, (питам вас) како ћете вјеровати, ако вам кажем небеско.

§ 135. Не одвајају се ни начинске (где, како, као, камо, куда, што, неголи и сл.) свезе ни временске (чим, да, док и сл.) када се реченице које се тим свезама отпочињу находе на свом обичном месту (иза подмета или прирока), јер се тим реченицама замењују прирокови додаци.

Сврши на путу све као што му је речено. — Бјежи натраг што боље може. — Име ти се свуда спомињало док је сунца и док је мјесеца. — Ево има четири године како с тобом, царе, војујемо.

§ 136. Када реченица ове врсте (обично каква релативна или последична реченица) чини целину са речју у реченици која се не одваја запетом, и она се не одваја запетом (исп. т. 122).

Осуђен је због злочина који је учинио. — Он је толико висок да на врата не може ући.

XVI Други знаци[уреди]

§ 137. Знак ^ може се стављати на крајњи самогласник другог падежа множине, да се њиме покаже, ако је потребно, да је тај облик други падеж множине, на пр. облака̂ за разлику од облака, 2 п. јд.

§ 138. За ненаглашене дужине, ако је потребно (на пр. у граматикама) обележити их, употребљаваће се хоризонтална црта (—) над вокалом, а не лук.

§ 139. Уз крњи инфинитив (доћ, чинит и сл.), ако је потребно употребити га, не треба стављати апостроф.

§ 140. Поред обичних начина скраћивања речи као г., д-р, г-ђа и сл. могу се употребљавати и други слични начини као др., гђа. итд.

§ 141. Уз редне бројеве не мора се страна 294 стављати тачка када се они означују арапским или римским цифрама.

§ 142. Иза наслова, потписа итд., на насловном листу књига, на документима, у књигама не ставља се никакав знак интерпункције.

§ 143. Неколико примера како треба стављати знаке интерпункције при скраћивању речи:

I 15, 16, 17 (I књиге страна 15, 16, 17).

  • д (динара)
  • п (пара)
  • кг (килограма)
  • м (метара)
  • км (километара)
  • кбм (кубних метара)
  • ч (часова)
  • мин (минута)
  • тј. (то јест)
  • итд. (и тако даље)
  • и сл. (и слично)
  • и др. (и друго)
  • и д. (и даље)
  • о. г. (ове године)
  • о. м. (овог месеца)
  • т. м. (тог месеца)
  • с. р. (својеручно)

Када се у почетку одељака, параграфа и сл. стави уз број тачка (на пр. у овом Упутству), то значи да је уз број изостављена која реч која се може лако погодити (на пр. 145, значи 145 тачка или сл.).

ПЕТИ ОДЕЉАК[уреди]

XVII Транскрибовање туђих речи и имена[уреди]

§ 144. Туђе речи које књижевници позајмљују пишу се онако како се у језику од којега се позајмљују изговарају. Ако наш језик нема слова и гласова којима би се транскрибовали гласови и слова других језика, они ће се обележити најближим гласовима нашег језика.

На пр. немачко ü, фран u, руско ы пољско y — бележиће се нашим и франц. on, en, in пред сугласн. и на крају речи означава се слогом он, ан, ен; пољско ę и ą — такоће ен и он; умекшани сугласници у руском, пољском и чешком онако како се изговарају (т и д у руском као ћ и ђ, ś и ź у пољском као ш и ж); талијанско cio, gio и сл. као ћо, ђо итд.

Писаће се ниво = niveau, сиже = sujet и сл., уколико буде потребно да се те речи у нашем језику употребљавају.

§ 145. Када су сугласници нагомила ни на крају страних речи, онда за њих вреде ова правила:

  • а) сугласници с, з, ш и ж, р, л, м и н, х, ј и в
  • не одвајају се вокалом а од сугласника пред којим стоје, уколико није друкчије одређено под б), на пр.: Дамаск, ађутант итд.; дакле, и: концерт, парламент; али зам у: бољшевизам, плеоназам, радикализам и др.
  • б) сугласници т и д, к и г, п и и б, в и м
  • одвајају се вокалом а од сугласника р и л, м и н: Петар, Александар, скиптар, Епидавар, Кадам, Патам и сл.
  • в) када један од сугласника т или д, к или г, п или б
  • стоји пред другим од тих истих сугласника — може се одвајати вокалом а, иако има речи у којима се то никад не чини (пакт, запт, такт, али само Египат и сл.; факат и факт, дијалекат и дијалект итд.)

страна 295 § 146. У другом падежу множине непостојано а може стајати у свима случајевима сем оних у којима се находе групе сугласничке са с, ш, з и ж на првом месту: обелиска и сл.; али патријараха, ађутаната, псалама и сл.; тако исто и код именица женскога рода као карта — карата, катедра — катедара и сл.

§ 147. И лична имена, презимена и географска имена, била она словенска или несловенска, треба писати фонетски, тј. онако како се изговарају у дотичном језику. Када изговор њихов знатно отступа од изворног писања или када је њихов начин писања ређи, потребно је да се поред фонетски обележеног назива стави и изворни у загради или обрнуто.

§ 147а. Када је потребно наше речи, нарочито лична и географска имена, изнети у актима и списима намењеним иностранству, она ће се писати или нашом ћирилицом или нашом латиницом, према томе да ли је потребно употребити у њима ћирилицу или латиницу. На пр. у путним исправама за иностранство, у законским прописима за странце, у конвенцијама међународног карактера, на картама латиницом писаним — писаће се: Beograd, Đunis, Gradište, Ilidže, Stojšić, Mažuranic, Đorđević, Džamonja, Pančevo, Pelješac, Sokobanja и сл.

Када је потребно стављати наше потписе на страним документима, и они ће се писати, у духу више изнесеног, или нашом ћирилицом или нашом латиницом. На пр. на уговорима са иностраним државама ма које врсте, на страним документима итд.

§ 148. При навођењу страних имена места треба се придржавати савременог назива, пошто наш језик нема тако старе ортографске традиције којом би се правдао старински облик назива који неки језици имају.

Минхен, а не Монаков; Дрезден, а не Дражђани; Лајпциг, а не Липиско итд.

§ 149. Заједничке именице позајмљене из словенских језика, уколико се не жели да се наведу у оригиналном изговору, добијају у нашем језику гласовни облик као да су у њему поникле.

На пр.: сујетан, обиље, жртвовати, скрушен, савршенство, искушење.

§ 150. За речи позајмљене из класичних језика вреде нарочита правила. Оне су двојако добиване: или непосредно из дела класичних писаца, према начину изговора који је за та дела био примљен, или посредно, од различних европских народа који су према својим језичким особинама из говарали те речи. Тако су се код нас стварали каткада различни изговори истих речи класичних језика.

Задатак је терминолошких и номенклатурних речника да од материјала који постоји проберу оно што је најбоље према ниже изнесеним принципима.

§ 151. Али има већ доста таквих речи за које се може утврдити један облик као обичан, као карактер, кризма, Грах, Бах, универзитет, Персија и сл. У такве се речи неће дирати.

§ 152. Облик имена земаља, градова и лица узетих из туђих језика удешава се, полазећи од рода тих имена, према особинама нашега језика, и даље се према њима он и мења. Тако Vendée: Вандеја, Champagne: Шампања страна 296 Жуковскаја: Жуковска, Јасна пољана, Versailles: Версај, Достојевски: и сл. у Версају, код Достојевског, на Јасној Пољани, г-ђи Жуковској итд. Али има случајева када страни називи толико отступају од наших народних да се њихов облик мора оставити у потпуности не само у номинативу него и у осталим падежима.

На пр. 2 п. јд. Гете — Гетеа, Мара — Мараа, Верди — Вердија, Вердијев, Нанси — Нансија.

§ 153. Иначе кад год је могуће мењати их по особинама нашег језика, тако ваља и чинити: Шевченко: Шевченка, Петрарка: Петрарке, Тасо: Таса, Молијер: Молијера, Петровска, Петровској, Толстој: Толстоја итд.

§ 154. За позајмице из класичних језика вреди као опште правило: да се од основе позајмљене речи образује именица у нашем језику, а према њену роду и према сличним образовањима нашег језика добија облик номинатива. На тај начин би се одбацили наставци за номинатив и зависне падеже класичних језика, а додавали би се када је потребно наши наставци.

§ 155. Али досада није увек тако рађено. Узиман је и номинатив једни не за полазну тачку, којему су се као основи додавали наставци за падеже нашег језика, тако да су се такви облици каткада употребљавали напоредо са облицима образованим од основе, а неки пут чак и чешће.

Питање о њима може бити докраја решено само у терминолошким и номенклатурним речницима. И ту ће се пазити да се од два облика који постоје у нашем књижевном језику узме онај који је правилнији према горњем правилу. Само у случају, ако је један облик завладао у целом нашем народу подједнако, он ће се задржати онако како гласи.