Сироче (Милета Јакшић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сироче
Писац: Милета Јакшић





        
СИРОЧЕ

        
драмска слика


ЛИЦА
Сироче
Радник
Господин
Госпођа у црнини
Позорница: Једна улица у неком великом граду. Зима. Снег веје и дува ветар.

Сироче: Зима... сва дркћем... изишла сам из школе, нисам ни књиге однела кући... соба је тако хладна, пећ као лед. Баба, што ме је примила, већ три дана како нема огрева...
Госпођица у школи каже да је данас празник матера и деце — Материце... Данас се, каже, матере везују, а деца добивају поклоне... А моја је мама умрла. Пошла сам на гробље... Знам где је, ишла сам ја често тамо... (Грчи се.) Ветар...
Зима... Зима код куће, зима овде, на гробљу зима — свеједно је... Идем код маме моје.
Како ми је тешко без маме!... Да је жива, данас би је везала, а она би ми дала поклон... Ко ће њу сад везати?... Анђели?... Они ће маму да вежу данас а мама ће се сетити мене па ће плакати... Зашто нисам и ја тамо?... (Стреса се од зиме.) Зима... руке ми се мрзну, ноге као лед... снег ми улази у ципеле... подеране су...
(Спази на земљи некакву хартију па је дигне.) Гле, хартија!... (разгледа је)... од некаквог пакета ваљда, у који су били умотани поклони за Материце... А ово је мој поклон... Дед да увијем у њу ноге па ми неће зепсти... (Седа доле, изува се, увија ногу у хартију.) Тако...
Радник: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Устани! Озепшћеш...
Сироче: Није ми зима...
Радник: (одлазећи) Није јој зима... не осећа! Парче леда не осећа студен, јер је и само студено... (прође).
Господин: (у пролазу) А шта ти ту радиш?
Сироче: Обувам се...
Господин: Устај, па брзо кући! Озепшћеш... Марш кући па за пећ!
Сироче: Нема огрева...
Господин: Хм... (Одлази)
Госпођа у црнини: (Застане у пролазу.) А чија си ти?...
Сироче: Сирота сам...
Госпођа у црнини: Па шта ту радиш?... Куд си пошла?
Сироче: На гробље.
Госпођа у црнини: На гробље? Шта ћеш тамо?... А ја се враћам с гробља... тамо је моје јединче...
Сироче: И моја је мама тамо...
Госпођа у црнини: Не иди на гробље, чедо моје... Врати се натраг... Снег је гробове завејао, нем можеш их познати...
Сироче: Ја добро знам где је моје маме гроб... наћи ћу ја њега!...
Госпођа у црнини: Не иди, чедо!... Снег је дубок... нико га тамо не чисти... ноге упадају преко чланака... путање нема... спотакнућеш се, пашћеш... смрзнућеш се...
Сироче: Свеједно је... смрзнућу се и у соби, и овде и на гробљу... свеједно је. А тамо ћу бити ближе мами...
Госпођа у црнини: (Уздахне.) Вараш се, дете!... Мати је далеко... Осетила сам данас то... Изгледа да је тако сад у зиму... у пролеће су нам мртви, канда, ближе, озелени трава, па онда птице... цвеће... Мирисни поветарац... душе покојтужно је, али је лакше... Не иди, послушај ника... ме!...
Сироче: Па куда ћу? (Плаче.)
Госпођа у црнини. Ајде са мном!... Код мене је топло... Мени је тешко на данашњи дан...
Сироче: Тешко ти је?
Госпођа у црнини. Тешко Врло тешко! (Брише сузе.) Лане нисам била сама...
Сироче. Имала си кћер?... Умрла је?
Госпођа у црнини: Умрла... Била је велика већ, као ти... налик на тебе...
Сироче: На мене налик?
Госпођа у црнини: Тако ми се чини, што те дуже гледам. Ајде са мном... хоћеш?
Сироче: Сад нема ко да те веже, је л па ти је жао?
Госпођа у црнини: Да... тешко...
Сироче: А мени је жао што немам кога да вежем...
Госпођа у црнини: Ајде са мном па ћеш мене везати... Хоћеш?... Ајде!...
Сироче: (Погледа је радосно изненађено.) Тебе да вежем?
Госпођа у црнини: Да, ја ћу ти дати поклона, да ме одрешиш... Хоћеш?...
Сироче: Поклона ћеш ми дати?
Госпођа у црнини: Даћу ти хаљине, ципеле моје ћерчице, даћу ти њен кревет... бићеш код мене...
Сироче: (Хвата је за руку.) Код тебе?
Госпођа у црнини: Јесте... Оставимо гробове на миру. Мртви припадају Богу, њима је добро. Горе је живима кад остану самохрани. Али Бог је милостив. Он подиже наше мртве у живима. И тако матере налазе изгубљену децу, а деца родитеље... Ајде са мном... волим те као своје рођено дете.
Сироче: Идем!
Госпођа у црнини. (Милује је.) Мило дете моје!...
Сироче: Мати моја!
(Одлазе.)



Извор[уреди]

  • Милета Јакшић: Песме, СКЗ, Београд, 1922, стр.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.