Siroče (Mileta Jakšić)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Siroče
Pisac: Mileta Jakšić





        
SIROČE

        
dramska slika


LICA
Siroče
Radnik
Gospodin
Gospođa u crnini
Pozornica: Jedna ulica u nekom velikom gradu. Zima. Sneg veje i duva vetar.

Siroče: Zima... sva drkćem... izišla sam iz škole, nisam ni knjige odnela kući... soba je tako hladna, peć kao led. Baba, što me je primila, već tri dana kako nema ogreva...
Gospođica u školi kaže da je danas praznik matera i dece — Materice... Danas se, kaže, matere vezuju, a deca dobivaju poklone... A moja je mama umrla. Pošla sam na groblje... Znam gde je, išla sam ja često tamo... (Grči se.) Vetar...
Zima... Zima kod kuće, zima ovde, na groblju zima — svejedno je... Idem kod mame moje.
Kako mi je teško bez mame!... Da je živa, danas bi je vezala, a ona bi mi dala poklon... Ko će nju sad vezati?... Anđeli?... Oni će mamu da vežu danas a mama će se setiti mene pa će plakati... Zašto nisam i ja tamo?... (Stresa se od zime.) Zima... ruke mi se mrznu, noge kao led... sneg mi ulazi u cipele... poderane su...
(Spazi na zemlji nekakvu hartiju pa je digne.) Gle, hartija!... (razgleda je)... od nekakvog paketa valjda, u koji su bili umotani pokloni za Materice... A ovo je moj poklon... Ded da uvijem u nju noge pa mi neće zepsti... (Seda dole, izuva se, uvija nogu u hartiju.) Tako...
Radnik: (u prolazu) A šta ti tu radiš? Ustani! Ozepšćeš...
Siroče: Nije mi zima...
Radnik: (odlazeći) Nije joj zima... ne oseća! Parče leda ne oseća studen, jer je i samo studeno... (prođe).
Gospodin: (u prolazu) A šta ti tu radiš?
Siroče: Obuvam se...
Gospodin: Ustaj, pa brzo kući! Ozepšćeš... Marš kući pa za peć!
Siroče: Nema ogreva...
Gospodin: Hm... (Odlazi)
Gospođa u crnini: (Zastane u prolazu.) A čija si ti?...
Siroče: Sirota sam...
Gospođa u crnini: Pa šta tu radiš?... Kud si pošla?
Siroče: Na groblje.
Gospođa u crnini: Na groblje? Šta ćeš tamo?... A ja se vraćam s groblja... tamo je moje jedinče...
Siroče: I moja je mama tamo...
Gospođa u crnini: Ne idi na groblje, čedo moje... Vrati se natrag... Sneg je grobove zavejao, nem možeš ih poznati...
Siroče: Ja dobro znam gde je moje mame grob... naći ću ja njega!...
Gospođa u crnini: Ne idi, čedo!... Sneg je dubok... niko ga tamo ne čisti... noge upadaju preko članaka... putanje nema... spotaknućeš se, pašćeš... smrznućeš se...
Siroče: Svejedno je... smrznuću se i u sobi, i ovde i na groblju... svejedno je. A tamo ću biti bliže mami...
Gospođa u crnini: (Uzdahne.) Varaš se, dete!... Mati je daleko... Osetila sam danas to... Izgleda da je tako sad u zimu... u proleće su nam mrtvi, kanda, bliže, ozeleni trava, pa onda ptice... cveće... Mirisni povetarac... duše pokojtužno je, ali je lakše... Ne idi, poslušaj nika... me!...
Siroče: Pa kuda ću? (Plače.)
Gospođa u crnini. Ajde sa mnom!... Kod mene je toplo... Meni je teško na današnji dan...
Siroče: Teško ti je?
Gospođa u crnini. Teško Vrlo teško! (Briše suze.) Lane nisam bila sama...
Siroče. Imala si kćer?... Umrla je?
Gospođa u crnini: Umrla... Bila je velika već, kao ti... nalik na tebe...
Siroče: Na mene nalik?
Gospođa u crnini: Tako mi se čini, što te duže gledam. Ajde sa mnom... hoćeš?
Siroče: Sad nema ko da te veže, je l pa ti je žao?
Gospođa u crnini: Da... teško...
Siroče: A meni je žao što nemam koga da vežem...
Gospođa u crnini: Ajde sa mnom pa ćeš mene vezati... Hoćeš?... Ajde!...
Siroče: (Pogleda je radosno iznenađeno.) Tebe da vežem?
Gospođa u crnini: Da, ja ću ti dati poklona, da me odrešiš... Hoćeš?...
Siroče: Poklona ćeš mi dati?
Gospođa u crnini: Daću ti haljine, cipele moje ćerčice, daću ti njen krevet... bićeš kod mene...
Siroče: (Hvata je za ruku.) Kod tebe?
Gospođa u crnini: Jeste... Ostavimo grobove na miru. Mrtvi pripadaju Bogu, njima je dobro. Gore je živima kad ostanu samohrani. Ali Bog je milostiv. On podiže naše mrtve u živima. I tako matere nalaze izgubljenu decu, a deca roditelje... Ajde sa mnom... volim te kao svoje rođeno dete.
Siroče: Idem!
Gospođa u crnini. (Miluje je.) Milo dete moje!...
Siroče: Mati moja!
(Odlaze.)



Izvor[uredi]

  • Mileta Jakšić: Pesme, SKZ, Beograd, 1922, str.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 85 godina.