Сирочад
| Сирочад Писац: Јован Грчић Миленко |
Снуждиле се до две сиротице
Крај извора, воде провидљиве;
У воду се обе загледале,
И у води чудо угледале:
Чудно чудо — штаку просијачку
И над штаком белога голуба;
На поле је штака преломљена.
А голубу крила позлаћена,
Па им голуб из водице гуче,
Кад год гукне — задрхћу таласи,
Из њих ’ваки извиру му гласи:
»Не тужите, добре сиротице,
Та и за вас још утехе има,
Код такога лица умиљатог
И такога срца у недрима!
Не тужите, већ ме разумите:
Ово није вода провидљива,
Поруб сребрн што је опасава,
Већ живота вашег огледало,
У чистоти што се заблистало.
А ја нисам голуб лепршави,
Што час гукне, а часом умукне:
Већ сам бела срећа девојачка,
Што прелама штапа просијачка...
Да по свету ви не запросите,
Вас нек момци умиљати просе,
Нек вас просе, па нек се поносе!«
У Бечу, 8 јула 1869.
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 96-97
|