Гоји мајка до девет синова,
Ранила их тугом и невољом
Дању и ноћ на преслици туђој,
Свије их је девет поженила,
А кад их је поженила мајка, 5
Тада мајци ђеца говорила:
„О старице, наша мила мајко!
„Ми те више ранит' не можемо,
„Него узми два кленова штапа,
„О рамену просјачку торбицу, 10
„Па ти хајде просит' по свијету.“
Јадна мајка ђецу послушала,
Па отиде просит' по свијету.
Кад је дошла у гори зеленој,
Сједе стара, те сузе прољева: 15
Њој долеће на коњу делија,
Засја јој се као сунце жарко,
(А то бјеше светитељ Ђорђије)
Па говори старој сиротици:
„Што ти рониш сузе од очију? 20
„Која тије голема невоља?“
Стара њему по истини каже,
А старици светац говораше:
„Врат' се натраг у двору твојему,
„Дивно ћете ђеца дочекати.“ 25
Старица се дому повратила.
Кад' ли су јој двори позлаћени,
А у двору чудо и кукање:
Девет сина до девет камена,
Девет снаха девет кукавица, 30
Свака мужу над главом кукаше.
Мајка се је јаду досјетила,
Па поклече на гола кољена,
Помоли се Богу и свецима:
„Боже јаки и сви божји свеци! 35
„Мојој ђеци опростите грјехе.“
Кад старица Богу се мољаше.
Ту долеће на коњу делија,
Задунуо удевет камена,
Оживљеше до девет синова, 40
Па задуну девет кукавица,
Постадоше девет невјестица.
Сви клекоше на гола кољена,
Ишту мајци и свету проштење,
Љубе мајци и ноге и руке, 45
Држашеје као праву мајку,
И ранише до самрти њене.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 100-101.
