Сиротињска крв

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сиротињска крв
Писац: Милета Јакшић




СИРОТИЊСКА КРВ

     На престолу великог Римског царства седео је у давно време један цар, који беше рђав човек а још гори владалац. Он беше човек прождрљив, грамзив и себичан. Његова је власт, коју је отео од свога претходника а њега убио, била огромна. И он је ту власт употребио на то да се што више награби блага. Глобио је народ великим порезима, пљачкао богате покрајине свога великог царства и довлачио благо са свих страна, гомилао га у својим дворовима и никад није могао да се блага насити.
     У исто време био је епископ Христове цркве у Риму један старац, који је, пре тога, у посту и молитви провео четрдесет и седам година у некој пустињи.
     Старац се прочуо као свет човек, велики праведник и чудотворац. Још док је био у пустињи, све је из далеких крајева долазио к њему на поуку и благослов. Једанпут га народ из Рима позва да им дође у престолни град за епископа.
     Старац се поплаши. Он се дуго колебао да ли да се одазове том позиву и молио се Богу да га он упути шта да чини, јер је волео пустињски живот па му је тешко било да га напусти. Онда му се у сну јави анђео и рече му да више не оклева него нека одмах пође онамо куда га зове глас народа.
     Старац се покори вољи Божјој, с тугом се растане од своје пустиње и дође у Рим за епископа.
Али је у Риму старац живео као и у пустињи. Облачио се у хаљину од грубог сукна и опасивао се кудељним конопцем, ходио је бос, постио и једноничио као што је то чинио у пустињи. Новаца није имао нити га је примао, него га се чувао као живе ватре. У она тешка и зла времена он је сиромашном и очајном народу био једина утеха и радост. Народ га је поштовао као светитеља волео га и слушао. А кад би у цркви говорио реч Божју, сав би народ падао на колена и плакао, јер му реч беше силна.
     Цар је мрзео овога старца, али, због народа, није смео да показује своју мржњу. Он се дотле никог није бојао, а од овога старца, не зна ни сам зашто, беше га страх. Зато се сад почео бојати и народа.
     Откад је старац дошао у Рим, о цару, његовим сјајним дворовима, о његовом неизмерном богатству и о његову небројеном благу нико више није говорио, нити се народ скупљао да гледа и да се диви свечаностима које је приређивао цар, да би му својим блеском засенио очи.
     Народ заборави цара, као да га и нема.
     Цар се збуни и забрину. Од бриге није по каткад целе ноћи могао ока да склопи.
     „Проклети старац... просјак и одрпанац, залудио је овај свет, одбио га од мене, омрзнуо ме народу па ће се та фукара можда једаред још и побунити.“
     Тако је мислио и осећао цар.
     Али то се бунила савест царева, а народ није мислио на буну; јер је тувио реч старчеву: да треба да буду кротки и трпељиви, без роптања, а ако им се чини насиље и неправда, за то ће одговарати Богу они који је чине. „Моја је освета“ — говори господ — „и ја ћу вратити.“
     Онда цар смисли да учини једно добро дело, да би се умилио и народу и старцу. Тешким срцем одлучи да о свом благу подигне велику цркву, па дозове старца да му то саопшти и да се договори с њим.
     Старац дође.
     Цар га уведе у своје ризнице и показа му благо.
     Тешки гвоздени сандуци беху препуни, натрпани златом и сребром, бисером и драгим камењем. И све је то горело и пламтело, сијало и трептало разнобојним сјајем тако да је старац заклонио рукама очи и обрнуо главу.
     Цар се смешио од задовољства.
     — Ето ти рече он старцу — узми блага колико хоћеш па подигни цркву у славу моју и Божју.
     Старац је ћутао.
     — 3ашто ћутиш? — питао га је цар.
     Али је старац и даље ћутао тако да се цар диВио не разумевајући старчево ћутање.
     — Ја ти дајем злато, а ти ништа не говориш — рече му он с прекором. — Или те је моје силно благо тако задивило да си од чуда занемио? Говори!
     — Ја то злато не смем примити — проговори најзад старац.
     Цар га гледаше зачуђено.
     — Па добро, ја га и не дајем теби, него ти поклањам да подигнеш храм Божји.
     Старац одговори:
     — Силни царе! Новац је душогубац и ђавоља ствар и ја га немам и никад га се не дотичем, па га не бих примио баш да га мени и понудиш, а за цркву...
     Али му цар не даде да доврши, већ га љутито прекиде:
     — А знаш ли ти да сам ја цар па ти могу заповедити да новац узмеш, а ти знаш шта те чека ако не извршиш моју заповест — заврши цар срдито.
     — Можеш ми, царе, узети и живот, али ја тај новац не могу примити — рече старац мирно.
     — Ни за цркву?! — викну цар.
     — Ни за цркву — благо и тужно одговори старад.
     Цар се замисли. Гнев га прође и он размишљаше, али никако не разумеваше зашто се старац толико опире да новац прими. „Кад би новац био ђавоља ствар, зар би се људи толико отимали о њега?“
     Тако је мислио цар па одлучи да на старца не наваљује, него да му остави времена за размишљање, и отпусти га кући.
     Ту ноћ дар није могао да заспи. Превртао се по постељи, љутио се на старчево јогунство па се опет стишао и мислио, мислио, али никако није могао схватити зашто старац одбија поклон. Онда му се учини да ту мора да има нека недокучива тајна у коју он не може да проникне.
     Сутрадан позове старца.
     — Но, пријатељу, јеси ли се предомислио? — упита га он блаже.
     — Не, царе! — одговори старац кратко и одлучно.
     — Па зашто? Кажи ми, не мучи ме више! — молио га је цар скоро кроз сузе.
     Онда му старац рече:
     — Не мучим ја тебе, царе, него ти мучиш мене; јер ја, царе, не смем примити новац у ком је сиротињска крв.
     Цар задрхта.
     — Крв?! — промуца он.
     — Крв и сузе сиротињске, царе!
     И старац се саже. узе један златан новац па га преломи. Онда цар виде како у новцу заблиста црвена, свежа крв и кану доле на мермер.
     Цар пребледи.
     — Видиш ли ту крв? Ето, узми ти, па разби ма који комад злата или драгог камена из твоје ризнице, И из њега ће бризнути крв.
     Цар не одговараше ништа. само дрхташе као у грозници.
     — Сад кажи сам, — настави старац — да ли би Дух Божји могао пребивати у храму који је подигнут на темељу заливеном сиротињском крвљу и сузама?
     Цар хтеде отворити уста да нешто рекне, али му се вилице стегоше а зуби цвокотаху јер се сећаше како је дошао до толиког блага. Он није могао ништа да каже. него се само тресао. Ноге му се уједанпут подсекоше и он се сруши доле и, ударајући челом о мрамор, допузи до старчевих ногу и стаде их љубити, обливајући их сузама.
     — Ти си, старче, Божји човек а ја проклети зликовац, који ће у пакао! — завапи цар.
     — Не, брате! Ти си спасен! Устани!
     Цар устаде па се одмах ту, пред светитељем, одре че блага и раздаде га сиротињи. 3атим остави двор и оде у пуостињу, у којој је некада живео тај исти старац. И тамо је, молећи се Богу и кајући се за учињене грехе, живео до своје смрти.

Извор[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.