Sirotinjska krv

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Sirotinjska krv
Pisac: Mileta Jakšić




SIROTINjSKA KRV

     Na prestolu velikog Rimskog carstva sedeo je u davno vreme jedan car, koji beše rđav čovek a još gori vladalac. On beše čovek proždrljiv, gramziv i sebičan. Njegova je vlast, koju je oteo od svoga prethodnika a njega ubio, bila ogromna. I on je tu vlast upotrebio na to da se što više nagrabi blaga. Globio je narod velikim porezima, pljačkao bogate pokrajine svoga velikog carstva i dovlačio blago sa svih strana, gomilao ga u svojim dvorovima i nikad nije mogao da se blaga nasiti.
     U isto vreme bio je episkop Hristove crkve u Rimu jedan starac, koji je, pre toga, u postu i molitvi proveo četrdeset i sedam godina u nekoj pustinji.
     Starac se pročuo kao svet čovek, veliki pravednik i čudotvorac. Još dok je bio u pustinji, sve je iz dalekih krajeva dolazio k njemu na pouku i blagoslov. Jedanput ga narod iz Rima pozva da im dođe u prestolni grad za episkopa.
     Starac se poplaši. On se dugo kolebao da li da se odazove tom pozivu i molio se Bogu da ga on uputi šta da čini, jer je voleo pustinjski život pa mu je teško bilo da ga napusti. Onda mu se u snu javi anđeo i reče mu da više ne okleva nego neka odmah pođe onamo kuda ga zove glas naroda.
     Starac se pokori volji Božjoj, s tugom se rastane od svoje pustinje i dođe u Rim za episkopa.
Ali je u Rimu starac živeo kao i u pustinji. Oblačio se u haljinu od grubog sukna i opasivao se kudeljnim konopcem, hodio je bos, postio i jednoničio kao što je to činio u pustinji. Novaca nije imao niti ga je primao, nego ga se čuvao kao žive vatre. U ona teška i zla vremena on je siromašnom i očajnom narodu bio jedina uteha i radost. Narod ga je poštovao kao svetitelja voleo ga i slušao. A kad bi u crkvi govorio reč Božju, sav bi narod padao na kolena i plakao, jer mu reč beše silna.
     Car je mrzeo ovoga starca, ali, zbog naroda, nije smeo da pokazuje svoju mržnju. On se dotle nikog nije bojao, a od ovoga starca, ne zna ni sam zašto, beše ga strah. Zato se sad počeo bojati i naroda.
     Otkad je starac došao u Rim, o caru, njegovim sjajnim dvorovima, o njegovom neizmernom bogatstvu i o njegovu nebrojenom blagu niko više nije govorio, niti se narod skupljao da gleda i da se divi svečanostima koje je priređivao car, da bi mu svojim bleskom zasenio oči.
     Narod zaboravi cara, kao da ga i nema.
     Car se zbuni i zabrinu. Od brige nije po katkad cele noći mogao oka da sklopi.
     „Prokleti starac... prosjak i odrpanac, zaludio je ovaj svet, odbio ga od mene, omrznuo me narodu pa će se ta fukara možda jedared još i pobuniti.“
     Tako je mislio i osećao car.
     Ali to se bunila savest careva, a narod nije mislio na bunu; jer je tuvio reč starčevu: da treba da budu krotki i trpeljivi, bez roptanja, a ako im se čini nasilje i nepravda, za to će odgovarati Bogu oni koji je čine. „Moja je osveta“ — govori gospod — „i ja ću vratiti.“
     Onda car smisli da učini jedno dobro delo, da bi se umilio i narodu i starcu. Teškim srcem odluči da o svom blagu podigne veliku crkvu, pa dozove starca da mu to saopšti i da se dogovori s njim.
     Starac dođe.
     Car ga uvede u svoje riznice i pokaza mu blago.
     Teški gvozdeni sanduci behu prepuni, natrpani zlatom i srebrom, biserom i dragim kamenjem. I sve je to gorelo i plamtelo, sijalo i treptalo raznobojnim sjajem tako da je starac zaklonio rukama oči i obrnuo glavu.
     Car se smešio od zadovoljstva.
     — Eto ti reče on starcu — uzmi blaga koliko hoćeš pa podigni crkvu u slavu moju i Božju.
     Starac je ćutao.
     — 3ašto ćutiš? — pitao ga je car.
     Ali je starac i dalje ćutao tako da se car diVio ne razumevajući starčevo ćutanje.
     — Ja ti dajem zlato, a ti ništa ne govoriš — reče mu on s prekorom. — Ili te je moje silno blago tako zadivilo da si od čuda zanemio? Govori!
     — Ja to zlato ne smem primiti — progovori najzad starac.
     Car ga gledaše začuđeno.
     — Pa dobro, ja ga i ne dajem tebi, nego ti poklanjam da podigneš hram Božji.
     Starac odgovori:
     — Silni care! Novac je dušogubac i đavolja stvar i ja ga nemam i nikad ga se ne dotičem, pa ga ne bih primio baš da ga meni i ponudiš, a za crkvu...
     Ali mu car ne dade da dovrši, već ga ljutito prekide:
     — A znaš li ti da sam ja car pa ti mogu zapovediti da novac uzmeš, a ti znaš šta te čeka ako ne izvršiš moju zapovest — završi car srdito.
     — Možeš mi, care, uzeti i život, ali ja taj novac ne mogu primiti — reče starac mirno.
     — Ni za crkvu?! — viknu car.
     — Ni za crkvu — blago i tužno odgovori starad.
     Car se zamisli. Gnev ga prođe i on razmišljaše, ali nikako ne razumevaše zašto se starac toliko opire da novac primi. „Kad bi novac bio đavolja stvar, zar bi se ljudi toliko otimali o njega?“
     Tako je mislio car pa odluči da na starca ne navaljuje, nego da mu ostavi vremena za razmišljanje, i otpusti ga kući.
     Tu noć dar nije mogao da zaspi. Prevrtao se po postelji, ljutio se na starčevo jogunstvo pa se opet stišao i mislio, mislio, ali nikako nije mogao shvatiti zašto starac odbija poklon. Onda mu se učini da tu mora da ima neka nedokučiva tajna u koju on ne može da pronikne.
     Sutradan pozove starca.
     — No, prijatelju, jesi li se predomislio? — upita ga on blaže.
     — Ne, care! — odgovori starac kratko i odlučno.
     — Pa zašto? Kaži mi, ne muči me više! — molio ga je car skoro kroz suze.
     Onda mu starac reče:
     — Ne mučim ja tebe, care, nego ti mučiš mene; jer ja, care, ne smem primiti novac u kom je sirotinjska krv.
     Car zadrhta.
     — Krv?! — promuca on.
     — Krv i suze sirotinjske, care!
     I starac se saže. uze jedan zlatan novac pa ga prelomi. Onda car vide kako u novcu zablista crvena, sveža krv i kanu dole na mermer.
     Car prebledi.
     — Vidiš li tu krv? Eto, uzmi ti, pa razbi ma koji komad zlata ili dragog kamena iz tvoje riznice, I iz njega će briznuti krv.
     Car ne odgovaraše ništa. samo drhtaše kao u groznici.
     — Sad kaži sam, — nastavi starac — da li bi Duh Božji mogao prebivati u hramu koji je podignut na temelju zalivenom sirotinjskom krvlju i suzama?
     Car htede otvoriti usta da nešto rekne, ali mu se vilice stegoše a zubi cvokotahu jer se sećaše kako je došao do tolikog blaga. On nije mogao ništa da kaže. nego se samo tresao. Noge mu se ujedanput podsekoše i on se sruši dole i, udarajući čelom o mramor, dopuzi do starčevih nogu i stade ih ljubiti, oblivajući ih suzama.
     — Ti si, starče, Božji čovek a ja prokleti zlikovac, koji će u pakao! — zavapi car.
     — Ne, brate! Ti si spasen! Ustani!
     Car ustade pa se odmah tu, pred svetiteljem, odre če blaga i razdade ga sirotinji. 3atim ostavi dvor i ode u puostinju, u kojoj je nekada živeo taj isti starac. I tamo je, moleći se Bogu i kajući se za učinjene grehe, živeo do svoje smrti.

Izvor[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 85 godina.