Не би сунца три бијела дана,
А мјесеца за годину дана,
А данице за три годинице,
Тад потамње црној земљи лице.
Бога моли сирота дјевојка 5
Да јој даде сунца жаранога,
И данице од три годинице,
И мјесеца од године дана,
Јер не могу сироте без сунца,
Ни путници без сјајна мјесеца. 10
Што молила Бога домолила,
Бог јој даде сунца и мјесеца,
И данице од три годинице.
Кад ујутро јутарце свануло,
И жарано сунце огрануло, 15
Преда њ иде сирота дјевојка:
„Ђе си било прежарано сунце,
Ђе си било, ђе ли дангубило”? -
„Ђе сам било, њесам дангубило,
Спавало сам Богу на криоцу, 20
Рано ј’ мене Господ пробудио:
,Устај рано сунце прежарано,
Устај рано путовати путе‘!
Путовало преко неба сјајна,
И кад било рају на ограју, 25
Ту се јесам чуда нагледало,
Ђе код раја једна женска глава,
Змија јој се око срца вије,
А друга јој бјело лице ије,
А трећа јој црне очи пије. 30
Ту ја пита оне женске главе:
,А жалосна једна женска главо,
Што си тако Богу згријешила,
Те те Господ тако подарио”?
Али женска глава одговара: 35
„Не питај ме сунце прежарано,
Три пута се јесам удавала,
А трећи пут кад сам се удала,
Нашла јесам троје пасторчади:
Једно вели нарани ме мајко; 40
Друго вели напој’ де ме мајко;
Треће вели опаши ме мајко.
Које л’ вели наран’ де ме мајко,
Црном сам га земљом наранила;
Које л’ вели напој’ де ме мајко, 45
Иједа сам њега напојила;
Које л’ вели опаш’ де ме мајко,
Ја сам њега змијом опасала”.
Које она земље наранила,
Оно њојзи бјело лице ије; 50
А које је једа напојила,
Оно њојзи црне очи пије;
Које ли је змијом опасала,
Оно јој се око срца вије.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 72-73.
