Синоћ мајка оженила Јову.
Кад у јутру бијел данак свану,
Посла младу на водицу ладну;
Нити младе, ни водице ладне.
Оде Јово потражити младу, 5
Ал се млада с другим разговара.
Пољуб’ мене Јованова младо!
„Ја не смијем од мога Јована.
Кад мој Јово троне оком на ме,
Све ја мислим, што он тако трену, 10
А он узе за бијелу руку,
Па он води пред своје старије:“
„Ето вам је родитељи моји,
Па ви рад’те што ви од ње знате."
Свекар вели: „Да ју прошибамо.“ 15
А свекрва: „Да ју прокарамо.“
Дјевер сједи, па се моли за њу:
„Немојте је, родитељи моји.“
