Синоћ беже из планине дође,
нит’ доведе киоња ни хртова,
нит’ донесе сабље о бедрици,
нит’ мавена ћурка на рамену,
рањен дође до бијела двора. 5
Како дође, леже боловати,
а мајка му ране завијала,
доводила од мора хећиме,
на хиљаде цијене годила.
Ал’ залуду, фајде не бијаше. 10
Говорила лијепа дјевојка:
— О, госпојо, бег Авдина мајко,
би ли мени свога сина дала,
кад бих њему ране извидала?
— Бих га дала и шћерком те звала 15
и у злато тебе завијала.
Дјевојка је бега лијечила,
сретна била, бега извидала.
Бег је узе себи за љубовцу!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 106.
