Син
Три лабуда кликћу гласовито,
Покликују од боја јунаке:
„Оседлајте добре коње ваше,
Искуп’те се па да похитамо!”
Што ваљаде из села изиђе, 5
Из свакога двора бијелога,
Син мезимац на војску се спреми.
Мајка сину вако говораше:
„Мили сине, жао ми те тешко!
Јер си, сине, јединац у мајке! 10
Ја ћу тебе на војску спремити:
Љуба ће ти мача припасати,
Сеја ће ти изводити вранца,
Стара мајка отворити врата.
Кад ћеш мајци са бојишта доћи?” 15
„Мајко моја, кад се ослободи,
Ослободи и земља и вода.
И сам ваздух моје домовине
Онда ћу ти са бојишта доћи.”
Ослободи с’ и земља и вода, 20
Па и сами ваздух домовине:
Све слободно - њега јоште нема.
Мајка, сеја и вијерна љуба,
Потекоше њему у сретање;
Попеше се врх голема брега, 25
Жељно гледе све три низ равнине:
Не игра ли когоћ на вранчићу.
Данак прође, и два протекоше,
Нигдје врана не видјеше коња.
Док се прамен магле заподједе, 30
Од копита претилога вранца;
Вранац хити, не носи јунака.
Брзо га је угледала мајка:
„Јер не носиш свога господара?
Јер си њега већ изневјерио? 35
Јер дојезди самац са бојишта?
Гдје л’ остаде мио синак мајци?”
„Господар је мени погинуо,
Погинуо на пољу бојноме;
На разбоју њега закопаше, 40
Закопаше у зсмљицу црну.
А мене су амо опремили
Те похитах да донессм гласе,
Тужне гласс двору господара.”
Три лабуда високо лећаху, 45
Лете, пиште и гроба му траже;
Нађоше га и на њега паше.
Кад код гроба остарјела мајка,
Стара мајка, љуба и сестрица.
Тужи мајка озго поврх гроба, 50
Више главе тужи му сестрица,
Поред ногу вјереница љуба...
И тужише од јутра до мрака:
„Тешко нама трима сиротама!
Ко ли ће нас пожалити тужне?” 55
Сунце јарко њима проговара:
„Ево сунце озго се сажали,
А на сузе трију сиротица!
Од туге ћу с’ у црно завити;
Нећу гранут’ за петнајест дана.” 60
Жали љуба мила војна свога,
Жали љуба за три недјељице;
Сеја сузе три године лије;
Мајка тада заборави тугу,
Кад и њу у раку спустише. 65
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
