Двоје су се млади заволели,
У пролеће баш кад цвеће цвета,
Баш кад цвета симбол и каранфил,
Симбол момче, Каранфил девојче!
Супази ги једна мала стража, 5
То је била Омерова мајка!
Проговара Омерова мајка:
„Ао Мере, моје лепо перје!
Тебе ће те мајка оженити,
Ће ти узме Фатиму девојку, 10
Лепу Фату Аклагића Злату!”
На зор мајка сина оженила,
Узела му Фатиму девојку.
Кад је било вечер по вечери,
Омер седи на мека душека, 15
А Фатима на шарен сандака.
Проговара Омер момче младо:
„Лепа Фато Аклагића Злато,
Донеси ми дивит и хартије,
Да напишем једно ситно писмо, 20
Да на тебе клетва не остане!”
Кад ујутру јутро освануло,
Мајна гледа младога Омера
И узима ону ситну писму,
Што је њојзе Омер оставио, 25
Па је носи доле у чаршију,
Па је носи куде оџе да је читају.
Писмо пише да га носе Шефтели сокака,
Поред дзора Каранфил девојче,
Да га оно сузама испрати[1]30
↑Упор. В. Ст. Караџић: нав. дело „Смрт Омера и Мериме”, стр. 181—183, 183—191; Рад. Петровић: Народнз мелодије из ханске области Врањски гласник књ. VII (1971), стр. 406.
