Dvoje su se mladi zavoleli,
U proleće baš kad cveće cveta,
Baš kad cveta simbol i karanfil,
Simbol momče, Karanfil devojče!
Supazi gi jedna mala straža, 5
To je bila Omerova majka!
Progovara Omerova majka:
„Ao Mere, moje lepo perje!
Tebe će te majka oženiti,
Će ti uzme Fatimu devojku, 10
Lepu Fatu Aklagića Zlatu!”
Na zor majka sina oženila,
Uzela mu Fatimu devojku.
Kad je bilo večer po večeri,
Omer sedi na meka dušeka, 15
A Fatima na šaren sandaka.
Progovara Omer momče mlado:
„Lepa Fato Aklagića Zlato,
Donesi mi divit i hartije,
Da napišem jedno sitno pismo, 20
Da na tebe kletva ne ostane!”
Kad ujutru jutro osvanulo,
Majna gleda mladoga Omera
I uzima onu sitnu pismu,
Što je njojze Omer ostavio, 25
Pa je nosi dole u čaršiju,
Pa je nosi kude odže da je čitaju.
Pismo piše da ga nose Šefteli sokaka,
Pored dzora Karanfil devojče,
Da ga ono suzama isprati[1]30
Pevač i mesto zapisa
„U staro vreme svu je pesmu rado pevao Blagoja Radančić, koji je bio dobar pevač“. Gnjilane.
Reference
↑Upor. V. St. Karadžić: nav. delo „Smrt Omera i Merime”, str. 181—183, 183—191; Rad. Petrović: Narodnz melodije iz hanske oblasti Vranjski glasnik knj. VII (1971), str. 406.
Izvor
Tatomir Vukanović: Srpske narodne lirske pesme, Radnički univerzitet, Vranje, 1975., str. 70-71.
