Шатор пење Чавчићу Вучене
С њин га пење Иван, вирна слуга.
Ал говори Чавчићу Вучене:
„Ај, Иване, вирна слуго моја,
У теби ми липу селу кажу — 5
Дај ју мени, вирна слуго моја!
Љубит ћу ју докли се оженим,
А када се ја јунак оженим,
Слати ћу ју к мајки на дворове!"
Ивану се с мањим не могаше, 10
Он узјаше добра коња свога,
Тере греде билу двору свому.
Сестрица га с дуга угледала,
Пред њега је ближе дошетала
Да ће братцу пријети коњића. 15
Братац својој сели говорио:
„Од' отале, драга селе моја,
У за' час се прелипа родила!
Послал ме је Чавчићу Вучене
Да те водим к њему под шаторе — 20
Љубит ће те докли се ожени,
А када се он јунак ожени,
Слати ће те к мајки на дворове!"
Сестрица је братцу говорила:
„Ништа за то, мој мијели брајне, 25
И већем сан одилила залцу,
И тому ћу, ако мили Бог да!
Седлај мени добра коња мога,
Пак ме води к Вучи под шаторе!"
Кад су дошли Вучи под шаторе, 30
Још говори Чавчићу Вучене:
„Ај, Иване, вирна слуго моја,
Ходи легни с коњи у ливади,
А ја оћу с Мандом под шаторе!"
Иван легне с коњи у ливади 35
Ал говори Чавчићу Вучене:
„Мандалино, драга душо моја,
Отпутјуј ми пуца на доламе!"
Ал се Манди с мањим не могаше,
О[т]путјује пуца на долами; 40
Ливом руком пуца отпутјује,
Десном руком ножем помичује
И убоде Вучу у срдашце.
Ал говори Чавчићу Вучене:
„Мандалино, драга душо моја, 45
Не знимљи ми ножа од срдашца
Док не речем до дви до три ричи!"
„Реци, Вуче, и три и четири!"
„Мандалино, драга душо моја,
Остављам ти биле дворе моје, 50
А Ивану коње и једеке;
Теби, Манде, биле шаторове,
А Ивану зелене ливаде;
Теби, Манде, све сребро и злато,
А Ивану пресвитло оружје!" 55
То говори, а душом се дили.
