Šator penje Čavčiću Vučene
S njin ga penje Ivan, virna sluga.
Al govori Čavčiću Vučene:
„Aj, Ivane, virna slugo moja,
U tebi mi lipu selu kažu — 5
Daj ju meni, virna slugo moja!
Ljubit ću ju dokli se oženim,
A kada se ja junak oženim,
Slati ću ju k majki na dvorove!"
Ivanu se s manjim ne mogaše, 10
On uzjaše dobra konja svoga,
Tere grede bilu dvoru svomu.
Sestrica ga s duga ugledala,
Pred njega je bliže došetala
Da će bratcu prijeti konjića. 15
Bratac svojoj seli govorio:
„Od' otale, draga sele moja,
U za' čas se prelipa rodila!
Poslal me je Čavčiću Vučene
Da te vodim k njemu pod šatore — 20
Ljubit će te dokli se oženi,
A kada se on junak oženi,
Slati će te k majki na dvorove!"
Sestrica je bratcu govorila:
„Ništa za to, moj mijeli brajne, 25
I većem san odilila zalcu,
I tomu ću, ako mili Bog da!
Sedlaj meni dobra konja moga,
Pak me vodi k Vuči pod šatore!"
Kad su došli Vuči pod šatore, 30
Još govori Čavčiću Vučene:
„Aj, Ivane, virna slugo moja,
Hodi legni s konji u livadi,
A ja oću s Mandom pod šatore!"
Ivan legne s konji u livadi 35
Al govori Čavčiću Vučene:
„Mandalino, draga dušo moja,
Otputjuj mi puca na dolame!"
Al se Mandi s manjim ne mogaše,
O[t]putjuje puca na dolami; 40
Livom rukom puca otputjuje,
Desnom rukom nožem pomičuje
I ubode Vuču u srdašce.
Al govori Čavčiću Vučene:
„Mandalino, draga dušo moja, 45
Ne znimlji mi noža od srdašca
Dok ne rečem do dvi do tri riči!"
„Reci, Vuče, i tri i četiri!"
„Mandalino, draga dušo moja,
Ostavljam ti bile dvore moje, 50
A Ivanu konje i jedeke;
Tebi, Mande, bile šatorove,
A Ivanu zelene livade;
Tebi, Mande, sve srebro i zlato,
A Ivanu presvitlo oružje!" 55
To govori, a dušom se dili.
