Сејачи

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сејачи
Писац: Милутин Бојић


Milutin Bojic1.jpg



                 Сејачи


Кô луталице које клетве прате,
С далеког југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Чекамо смели своја гробља нова.

Кроз векове смо крв нештедно лили:
Још ангорске су пољане румене
И кланци Карста, што су крв нам пили:
Једренске сени, стидом обливене,
Панонске кличу ране затрвене.

И још се редом наше кости сеју
По острвима и у воде стране,
У пустињама, где самуми веју,
И хладној степи. И, кад сунце стане,
С лешина наших сите беже вране.

А ватре древне, згашене и сиве,
Уздахом шаљу посланице мукле.
Мртваце тамо остависмо живе.
И кô Ахасфер, кога Господ укле,
Тражимо равни до у бескрај пукле.

И Васељена њива наша поста
За семе части — које сунцу сиже.
Господе, казне зар не беше доста?
Време је жетви, дан косидбе стиже,
Време да плоча с гробова се диже.

Кô луталице, које патње прате.
С чежњивог југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова.
Спремни смо гробља да сејемо нова.

1916



Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.