Sejači
Kô lutalice koje kletve prate,
S dalekog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova,
Čekamo smeli svoja groblja nova.
Kroz vekove smo krv neštedno lili:
Još angorske su poljane rumene
I klanci Karsta, što su krv nam pili:
Jedrenske seni, stidom oblivene,
Panonske kliču rane zatrvene.
I još se redom naše kosti seju
Po ostrvima i u vode strane,
U pustinjama, gde samumi veju,
I hladnoj stepi. I, kad sunce stane,
S lešina naših site beže vrane.
A vatre drevne, zgašene i sive,
Uzdahom šalju poslanice mukle.
Mrtvace tamo ostavismo žive.
I kô Ahasfer, koga Gospod ukle,
Tražimo ravni do u beskraj pukle.
I Vaseljena njiva naša posta
Za seme časti — koje suncu siže.
Gospode, kazne zar ne beše dosta?
Vreme je žetvi, dan kosidbe stiže,
Vreme da ploča s grobova se diže.
Kô lutalice, koje patnje prate.
S čežnjivog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova.
Spremni smo groblja da sejemo nova.
1916
