Сестра и љуба Тодора Задранина

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Сестра и љуба Тодора Задранина

0001 Процмилио Задранин Тодоре
0002 У тамницу Костића Мехмеда,
0003 Ал’ га пита Костића Мехмеде:
0004 „Што је тебе, Задранин-Тодоре,
0005 Те ти цмилиш у мојој тамници ─
0006 Али ти је додијала глађа,
0007 Али сам те уморио жеђу
0008 Ал’ тамница, кућа необична?” ─
0009 „Нијеси ме глађу уморио,
0010 Нити ми је жеђа додијала
0011 Ни тамница, кућа необична,
0012 Већ те молим, Костића Мехмеде,
0013 Подај мене дивит и артију,
0014 Е ћу писат’ мало књиге танке
0015 Мајци мојој да ми се не нада,
0016 Љуби драгој да се преудава,
0017 А сестрици да се мном не куне,
0018 У тамницу оћу умријети!”
0019 Вјеран бјеше Костића Мехмеде,
0020 И даде му дивит и артију.
0021 Шиље књигу старој мајци својој:
0022 „Стара мајко, већ ми се не надај,
0023 Драга љубо, ти се преудавај,
0024 Сестро моја, не куни се мноме,
0025 У тамницу оћу умријети,
0026 У тамницу Костића Мехмеда!”
0027 Књигу чита Тодорова љуби,
0028 Књигу чита, сузе пролијева,
0029 А виђе је сестра Тодорова:
0030 „Што је, снао, Тодорова љуби,
0031 Откуд те је књига допанула?” ─
0032 „Заво моја, сестро Тодорова,
0033 Ево ме је књига допанула
0034 Од Тодора, од брата твојега,
0035 Брата твога, господара мога ─
0036 Мајци старој да му се не нада,
0037 Мене јадној да се преудавам,
0038 Тебе, сестро, да се њим не кунеш!”
0039 Кад то чула сестра Тодорова,
0040 Она ћеши своју милу снау:
0041 „А не плачи, мила снао моја,
0042 Но ти зови два бербера млада,
0043 Берберимо главу на ајдучку,
0044 К’о што носе пашине делије,
0045 Па ајдемо на нове пазаре
0046 Да узмемо господско ођело,
0047 Од шта капе, од тог и доламе,
0048 Иузмимо два коњица вране,
0049 А на раме сјајне џевердаре,
0050 А за појас двије пушке мале!”
0051 Што рекоше, тако учињеше,
0052 И дивно се младе ођедоше,
0053 Па одоше Костићу Мемеду.
0054 Кад дођоше пред бијеле дворе,
0055 Ту нађоше Турке јаничаре,
0056 Они њима божју помоћ вичу:
0057 „Божја помоћ, Турци јаничари,
0058 Ђе су двори Костића Мемеда?”
0059 Подиже се једно Туре младо:
0060 „Ајте за мном, пашине делије,
0061 Би рад био с вама остарати,
0062 А некмоли мало пропратити!”
0063 Жао било сестри Тодоровој,
0064 Довати га за бијелу руку,
0065 Па га бије бичем плетенијем ─
0066 Кудије га бичем удараше,
0067 Кошуља му у месо тоњаше,
0068 Проз кошуљу црна крвца враше.
0069 Одиста га удавити ћаше,
0070 Но не даше Турци јаничари:
0071 „Не, за Бога, пашина делијо!”
0072 Ал’ се диже друго Туре младо
0073 И дозива Костића Мемеда:
0074 „Ну, излази, Костића Мемеде,
0075 Зову тебе пашине делије!”
0076 Ал’ излази Костића Мемеде;
0077 Говорила сестра Тодорова:
0078 „Ево ме је паша одаслао
0079 За некаква Задранин-Тодора,
0080 Да га пуштиш из тамнице клете!”
0081 Ма говори Костића Мемеде:
0082 „Не пуштавам Задранин-Тодора,
0083 И да дође паша господаре!”
0084 Жао било сестри Тодоровој,
0085 Довати ми Костића Мемеда,
0086 Па га бије бичем плетенијем ─
0087 Колико га лако удараше,
0088 Проз доламу црна крвца враше.
0089 Одиста га удавити ћаше,
0090 Но не дају Турци јаничари.
0091 Лоше пође до тамнице студне,
0092 Па пуштава Задранин-Тодора.
0093 Довати га сестра Тодорова,
0094 Бачи њега за се на вранчића,
0095 Па га бије бичем плетенијем,
0096 Добро маха, ал’ лако удара,
0097 Бијући га преко града пође.
0098 Кад бијаху зеленом планином,
0099 Починуше под јелом зеленом,
0100 Ма говори Задранин-Тодоре:
0101 „О, тако ви, пашине делије,
0102 Ја бих нешто стидно говорио,
0103 Ма не могу од вашега страха!”
0104 Али њему сестра говораше:
0105 „Не бој ми се, Задранин-Тодоре,
0106 Твојој глави ништа бити неће,
0107 Већ говори што си наумио!” ─
0108 „Приличан си милој сестри мојој,
0109 А та’ други драгој љуби мојој!”
0110 Међу се се мало насмијаше,
0111 Па одоше зеленом планином.
0112 Кад дођоше двору бијеломе,
0113 Дозивају Тодорову мајку:
0114 „Ну, изиди, Тодорова мајко,
0115 Ево теби Задранин-Тодора!”
0116 Пушташе га пашине делије;
0117 Излазила Тодорова мајка.
0118 Кад виђела свог сина Тодора,
0119 Она виче грлом бијелијем:
0120 „Благо мене, мила кћери моја,
0121 Мила кћери и мила снашицо,
0122 Чудан шићар јесте шићарили
0123 И поштење веље задобили,
0124 Да се прича и приповиједа
0125 Док је сунца и док је мјесеца!”



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.