Сестра Леке капитана

Извор: Викизворник


5

Сестра Леке капитана

Од кад нам је свијет постануо.
Љепши цвијет није процвјетао;
То се чудо на далеко чуло.
У Призрену под Шаром планином,
Поглавица Лека капитане,
То у њега чудно чудо кажу:
Л'jепа сека Роксанда дјевојка,
Доста л'јепа, весела јој мајка
Пристала је, јада не допала!
Што је земље турске и каурске,
Алџамије и све Калдaмије,
Што ли буле и турске Влајиње,
Што ли младе премудре Латинке
Дјевојка је у кавезу расла,
Кажу расла петнајест година
Чувала је б'јела лица свога,
Да јој не би потавнило било;
Њојзи нема друге у свијету,
Што ј' влашкијех седам краљевина,
Што ли земље на четири стране
Таке није породила нане;
Ко ли виђе на планини вилу,
Ни она јој, брате, друга није.
За то чује и Краљевић Марко.
Све њу фале ни њега не куде.
Својој секи говорио Марко:
„О, Јелице, мила сејо моја!
„Дајде мени дивно одијело!
„Дај ми златан прстен за дјевојку!
„А пон'јећу нешто кеса блага,
„Седлат' коња сабљу припасати,
„Те ја идем тамо ка Призрену,
„Ка Призрену под Шару планину
„Поглавици Леки капитану:
„Запросити у Леке дјевојку,
„По имену Росу поноситу.
„Чујеш ли ме, мила сејо моја!
„Сви с' од мене гори поженише,
„Поженише и пород имаше.
„Ја се јунак оженио н'јесам;
„Ево немам рода, ни порода,
„Ваља да сам оста за укору.
„Још ћу позват' Рељу и Милоша,
Сва три јесмо добри побратими,
„Десишмо се ево нежењени;
„Скупа ћемо ка Призрену поћи,
„Ка Призрену под Шару планину
„Поглавици Леки капитану:
„Запросити у Леке дјевојку,
„Једно да јој буде ђувегија,
„А двојица да смо два дјевера.
„Нека иде за кога јој драго.
„Међу собом кавге не имамо
„С Леком да смо главни пријатељи.“
Радо сестра брата послуштала:
Носи Марку дивно одијело.
Meће Марко свилу и кадифу
И обуче ковче и чакшире,
Ковча коњу пала до копита;
А обуче срмали кошуљу
И узима од злата ђечерме
И обуче ћурак од курјака;
А устаче капу кубаклију
И загрну мрку међедину.
Златан прстен узе за дјевојку
И понесе нешто кеса блага,
Седла коња сабљу припасује.
Попи шарац један леђан вина.
Марко попи до седам леђана,
Сваки леђан од дванаест ока;
Црљен шарац до ушију дође,
Јунак Марко до бијела врата.
Разигра се јунак преко поља.
Играјући под Косово дође
Близо двора војводе Милоша.
Угледа га Милош са чардака,
Те слугами Милош бесједио:
„Погледајте, вјерне слуге моје!
„Ено јунак језди преко поља.
„Сва прилика да ј' Краљевић Марко;
„Он манита шарца разиграо
„Може бити, да се разјадио.
„Али да се вина понапио,
„Кад манито разиграва шарца.
„Изиђите на друм пред јунака
„И немојте приваћати коња,
„Ни Маркова од доламе скута,
„Може кога коњем прегазити,
„Ал' грднијех рана учинити.
„Смиром њега кмени пропуштите,
„Ја ћу мало с Марком бесједити,
„За јуначко здравље упитати."
Како бише Милош бесједише,
А брзо га слуге послушаше:
Изађоше на друм пред јунака
Нијесу му коња приваћали,
Ни Маркова од доламе скута.
У њи Марко није ни гледао,
Ну мимо њи коња прогонио,
У авлиjу дође до Милоша.
Кад га виђе војвода Милошу,
Руке шире, у лица се љубе,
За јуначко питају се здравље.
Ал га зове Милош на чардаке:
„Ајде, Марко, на моје чардаке!
„Да пијемо жежену ракију,
„Уживамо сваку дјаконију
„И пићемо вина црљенога;
„Коњ нек иде у подруме доње,
„Нека једе дјетелину траву
„И нек зобље шeницу бјелицу!"
Запе Марко не ће на чардаке,
Нег овако бесједити стаде:
„Побратиме, војвода Милошу!
„Ми не ћемо ође гостовати;
„Ван далеко ићи путовати.
„Јеси л' чуо, војвода Милошу!
„Чудно чудо на Призрену кажу,
„На Призрену под Шаром планином,
„Поглавица Лека капитане
„И у њега Роксанда дјевојка,
„Те јој пара на свој земљи нема,
„Доста л'јепа, весела јој мајка,
„А пристала, јада не допала.
„Што је земље турске и каурске,
„Алџаније и све Калданије,
„Бутум земље турске и каурске.
„Што ли буле и турске Влајиње,
„Што ли младе премудре Латинке,
„Дјевојка је у кавезу расла
„Кажу расла петнајест година
„Чувајући б'jела лица свога,
„Да јој не би потавнило било,
„Њоји нема друге у свијету;
„Што ј' влашкијех седам краљевина,
„Што ли земље на четири стране,
„Таке није породила нане
„Коли виђе на планини вилу.
„Ни она јој, брате, друга није.
„Чујеш ли ме, војвода Милошу!
„Све њу фале, а ни нас не куде,
„Сви се од нас гори поженише,
„Поженише и пород имаше,
„Ми се, брате, оженили н'јесмо,
„Те немамо рода ни порода
„Па остасмо ваља за укору.
„Ти обуци господско од'јело,
„Златан прстен узми за дјевојку,
„А понеси нешто кеса блага,
„Седлај коња и сабљу припаши!
„Позваћемо Рељу од Пазара
„Сва три јесмо добри побратими,
„Десишмо се ево нежењени.
„Ми ајдемо тамо ка Призрену,
„Поглавици Леки капитану,
„Запросити у Леке дјевојку
„По имену поноситу Росу,
„Један да јој буде ђувегија,
„А двојица да смо два дјевера:
„А нек иде за кога јој драго,
„Међу собом кавге не имамо
„С Леком да смо главни пријатељи.“
Како био Марко бесједио,
А радо га Милош послушао:
Себи тражи господско од'јело;
Док се јунак Милош опремио,
И Марко се вина понапио.
Из подрума износише слуге
Међу собом вино Краљевићу.
Л'јепо ти се Милош опремио:
Меће свилу уз’ма и кадиву,
Меће на се ковче и чакшире,
Ковча коњу пала до копита;
А обуче срмали кошуљу
И узима од злата ђечерме
И устаче челен-капу малу
И обуче ћурак од курјака,
Златан прстен узе за дјевојку
И понесе нешто кеса блага,
Седла коња сабљу припасује.
Да је коме виђети Милоша.
Кад огрну коласту аздију,
Која крије коња и јунака;
Около је сребром извежена,
А изнутра златом постаљена;
Потрошено тријест кеса блага,
Док изнутра фудру поставио,
Још извана ни џепова нема.
А мој боже од свиле доламе,
Кад обуче војвода Милошу,
О, већ таке ни у краља нема.
Ал да видиш ђувегије Марка:
У вишину, да нема вишега,
У љепоту нема ни љепшега;
Дајде очи што ће га гледати,
Благо оној коју ће узети!
Вес'о ти је ђувегија Марко,
Јадан ти је Милош према њему.
Па на коње сједају јунаци.
Појездише преко поља равна,
Испод Рашке, испод воде ладне
Те дођоше до Новог Пазара,
Близо двора Реље крилатога.
Угледа их Реља са чардака,
Угледа их, те их сусретио,
Руке шире, у лица се љубе,
За повољно питају се здравље.
Те их зове Реља на чардаке:
„Ајте, браћо на моје чардаке!
„Да пијемо жежену ракију,
„Уживамо сваку дјаконију,
„А пићемо вина црљенога;
„Нека иду коњи у подруме,
„Нека једу, дјетелину траву
„И нек зобљу шеницу бјелицу!“
Запе Марко не ће на чардаке.
Heг' овако бесједити стаде:
„Побратиме, Реља од Пазара!
„Та не ћемо ође гостовати,
„Ван далеко ићи путовати
„Ка Призрену под Шару планину,
„Поглавици Леки капитану.
„Та у њега чудно чудо кажу:
„Л'jепа сека Роксанда дјевојка.
„Шта ћу Реља теби казивати?
„Док би каза њезино одјело,
„Та би одвећ дуга пјесма била.
„Ман чујени ме, Реља од Пазара!
„Све њу фале, а ни нас не куде,
„Узми, побро, јуначко одјело,
„Златан прстен носи за дјевојку
„И понеси нешто кеса блага,
„Седлај коња и сабљу припаши!
„Та знадеш ли, Реља од Пазара!
„Сви се од нас гори поженише,
„Поженише и пород имаше
„Ми се, брате, оженили н'јесмо,
„Не имамо рода ни порода,
„Mа осташмо ваља за укору.
„Ево јесмо добри побратими
„Десишмо се сва три нежењени,
„Ми ајдемо скупа ка Призрену,
„Ка Призрену под Шару планину
„Поглавици Леки капитану,
„Запросити у Леке дјевојку
„По имену поноситу Росу;
„Један да јој буде ђувегија,
„А двојица да смо два дјевера;
„Нека иде за кога јој драго,
„Међу собом кавге не имамо,
„С Леком да смо главни пријатељи.“
Све је Реља радо послушао,
Шта је њему Марко бесједио.
Док се јунак Реља опремио,
Чекају га Марко и Милошу.
Ну да видиш Реље од Пазара!
Када се је Реља опремио,
На се метно дивно одијело.
Златан прстен уз'о за дјевојку,
И понио нешто кеса блага
Седла коња сабљу припасује.
Док би каза његово од'јело,
Та одвећ би дуга пјесма била,
Све одјело од злата сувога
Сјаји Реља, као жарко сунце.
Јеси л' чуо Новога пазара?
Од Пазара Реља крилат јунак
Није шала Реља крилат јунак,
Није шала крила и окриље.
Ну да видиш побратиме драги,
Јадан ти је Марко и Милошу,
Вес'о ти је Реља према њима
Посједоше три војводе српске,
А на добре коње од мегдана.
Пројездише села и вароше:
Алџамију и сву Калдaмију,
И Колашин и варош Метвију,
И пређоше воду Јошаницу,
Седамдесет и седам бродова,
Те сиђоше здраво ка Призрену,
Ка Призрену под Шару планину,
Близо двора Леке капитана.
Угледа их Лека са чардака,
Угледа их, те се зачудио
И слугами 'вако говорио:
„Вид'те чуда, в'jерне слуге моје!
„Вид'те чуда и нагледајте се,
„Није шала ни шалакурија !
„Ево има већ пуно времена,
„Да се Призрен давно населио
„И српско се царство подигнуло -
„'Ваки по њем пошетали н'jесу,
„Што сад шећу три војводе српске,
„Шетају се по пољу призренском,
„Ништа не знам шта је и одкуд је,
„Ништа не знам: jел' нам земља мирна?“
Још говори Лека капитане:
„Бога вами, в'jерне слуге моје!
„Када дођу три српске војводе,
„Спремите им коње и оружје;
„Коње вод'те у подруме доње,
„Те им дајте детелину траву,
„А зобати шeницу бјелицу;
,А јунаке на горње чардаке,
„Те им дајте жежену ракију
„И осталу сваку дјаконију,
„Доста пити вина црљенога!“
Како бише Лека бесједише,
Три војводе српске долазише
Те их хитро слуге послужише,
Те спремају коње и оружје:
Коње воде у подруме доње,
Те им дају дјетелину траву,
А зобати шeницу бјелицу;
А јунаке воде на чардаке,
Те им дају жежену ракију
И осталу сваку дјаконију,
Доста пити вина црљенога.
О, мој боже, чуда великога !
Куд је голиц' Марко пре'одио,
Свакаква се чуда нагледао;
Ал' се није чуду ишчудио,
Нит се јунак јако застидио,
Као дичном Леки капетану
И његову свијетлу чардаку.
Црљена је чова прострвена,
Куд војводе младе прошећују;
Постављени златни чивилуци,
Ђе јунаци вјешају оружје.
На кантриге златне поседоше,
С' златна стола ладно вино пију,
Златне чаше у шаке примају.
Једна купа у врх стола стоји,
Ота купа девет чаша даје,
Она, бише Леке капитана.
А слуге им чаше нал'јеваху,
Све л'јевају дају војводами,
А најпрву господину своме.
За готове совре посједали,
Сваке руке било дјаконије.
Свега бише вина изобила,
Пију вино равних осам дана,
Пише вино, те се и напише,
Од неђеље вавје до неђеље;
Ни'кав ништа да говори не ће,
Нити дава спомен за дјевојку,
Све не могу од великог стида,
А од дике Леке капитана.
Од његових свијетлих чардака,
Вавје гледа један на другога,
Гледа Реља војводу Милоша,
А и Милош Марка Краљевића,
А и Марко Леку капитана.
Оће л' који ријеч говорити
Али дати спомен за дјевојку;
Ни'кав ништа да говори не ће.
Нити дава спомен за дјевојку.
Кад пасало равних осам дана,
Ал бесједи Краљевићу Марко,
За невољу ријеч проговара:
„Поглавицо, Лека капитане!
„Ево има равних осам дана.
„Да код тебе ми пијемо вино,
„Уживамо сваку дјаконију,
„Коњи једу дјетелину траву
„И још зобљу шеницу бјелицу;
„Тебе никад по'одили н'јесмо,
„Нити к теби долазили јесмо.
„Поглавицо, Лека капитане!
„Ти не питаш, ми не казујемо:
„Јесмо л' наше коње поморили,
„Што смо даљну земљу прео'дили,
„И за што смо тебе по'одили,
„И по што смо к теби долазили?“
Удари се јунак на јунака,
Паметни се удри на паметна
Те и Лека и Краљевић Марка.
Одговара Лека капитане:
„Бога вами, три српске војводе!
„И делијо Марко Краљевићу!
„Кад ме питаш, да ти право кажем:
„Што ви кмени јесте долазили,
„Што ли млади мене походили,
„Сутра ја ћу к вами долазити.
„Један другог да ми походимо,
„Један ћемо другом долазити,
„У љубави ладно вино пити.
„Међу собом бити пријатељи.“
Ал' говори Краљевићу Марко:
„Није тако Лека капитане!
„Друго имам теби казивати:
„Ево има већ много времена.
„Иде абер од уста до уста,
„Дошли гласи у наше државе,
„Да у тебе чудно чудо кажу,
„На Призрену под Шaрoм планином;
„Спомињу ти Лека капитане
„Твоју сестру Роксанду дјевојку,
„Да јој пара у свој земљи нема,
„Бутум земље турске и каурске,
„Алџаније и све Калданије;
„Што ли буле и турске Влајиње,
„Што ли младе премудре Латинке,
„Дјевојка је у кавезу расла,
„Кажу расла петнајест година,
„Чувала је б'јела лица свога.
„Да јој не би потавњало било;
„Њојзи нема у свијету друге
„Што је влашких седам краљевина,
„Што је земље на четири стране
„Таке није породила нане;
„Ко ли виђе на планини вилу,
„Ни она јој, брате, друга није.
„Чујеш ли ме, Лека капитане!
„Све њу 'вале а ни нас не куде.
„ во јесмо добри побратими,
„Десишмо се сва три нежењени;
„Ми смо дошли теби по дјевојку,
„Један да је ђувегија њезин,
„А двојица да су два дјевера;
„Па, нек иде за кога јој драго.
„Међу собом кавге не имамо,
„С тобом да смо главни пријатељи.“
Кад то чуо Лека капитане,
Кад то чуо, он се намргоди,
Те срдито ријеч одговара:
„Бога вами, три војводе српске!
„Немојте ми за то говорити,
„Не ћу пити просјачке буклије, [1]
„Нит приваћат прстен за дјевојку.
„Зла је мана у моје сетрице,
„Одвише је самовољна јако,
„Не боји се до бога никога.
„Седамдесет и седам делија,
„К њојзи јесте веће долазило,
„Не бил' коме за љубовцу била;
„Она ј' свима брзо замјерила,
„Код свакога ману налазила,
„И вами би могла замјерити,
„Ал' код кога ману налазити,
„Па ће нам се мрско учинити."
Већ се мало понаљути Марко,
Па срдито Леки одговара:
„О, мој Лека весела ти мајка!
„А зашто се зовеш поглавица?
„Поглавица једне земље српске.
„Па ко б' тебе други послушао,
„А код твога силнога народа.
„Кад те сека да послуша не ће.
„Чујеш ли ме, Лека капитане!
„И ја имам у граду сестрицу,
„Која мене опремила амо.
„Ува ме се богом дочекати;
„Да сам игда Лека разумно
„Да ме не би ћела послушати,
„Ал', да би ми самовољна била.
„Да б' у кога ману налазила.
„Да би она иком замјерила -
„Кунем ти се и богом и душом,
„Оба би јој ока ископао
„И десницу осјекао руку.
„Кажи Лека, ђе ти сједи сека?
„Нека иде виђети војводе,
„Још до сад нас ни виђела није.“
То се Леки мрско учинило,
Ђе јењега поштруцао Марко,
Оде Лека секи на чардаке
Оде Лека те јој говорио:
„О, Роксандо, мила секо моја!
„Ево дошле три војводе српске,
„Из далека из земље далеке,
„Тебе 'вале, а ни њи не куде;
„Немој данас бити самовољна,
„Нити иком не мој замјерити,
„Нит у кога мане налазити,
„Сађи доље виђећеш војводе!“
Одговара Роксанда дјевојка:
„О мој брате, Лека капитане!
„Ајде доље шњима пити вино.
„Ти се напи шњима и наздрављај,
„Ја ћу саћи брзо низ чардаке.
Саћи оћу виђењу војводе.“
Оде Лека шњима пити вино,
Пије Лека шњима и наздравља.
То је мало пасало времена,
Ал' се чује бакат низ чардаке:
Забактине чизме и папуче,
Зазвeктише силени тендари,
Ситни бисер и драго камење,
Помоли се Роса низ чардаке
О, каква је, весела јој мајка!
Е, пристала, јада не допала!
Њу ми води буљук девојака
И држе јој скуте и рукаве
Саведоше Росу на чардаке.
Куд је голиц' Марко пре'одио,
Пре'одио девет краљевина
И десету турску царевину,
Од истока земљу до запада,
Свакаква се чуда нагледао,
И видио на планини вилу,
И вила му посестрима била,
А ничем се није зачудио,
Нит се одшта тако застидио,
Ка' од младе Роксанде дјевојке.
Ни'кав ништа, да говори не ће,
Све од стида лијепе дјевојке. -
Кад то виђе Лека капитане
Три војводе да су замукнуле,
Сам ће Лека секи говорити:
„Ој, Роксандо, драга сестро моја!
„Ево дошле три српске војводе,
„Тебе 'вале, а ни њи не куде,
„Немој њима данас замјерити,
„Нит у кога мане налазити.
„Немој бити данас самовољна;
„Ово јесу добри побратими,
„Десише се сва три нежењени,
„Један да ти буде ђувегија,
„А двојица да су два дјевера,
„А ти ајде за кога ти драго,
„Међу собом кавге не имаду
„Са мном да су главни пријатељи!
„Да ти кажем првога јунака -
„Дајде очи, што ће га гледати.
„Благо оној коју ће узети!
„Свагђе ће нам образ осв'јетљати,
„Свагђе за нас на мегдан изађи.
„Себи стеци л'jепа ђувегију,
„Своме брату драга пријатеља,
„Ево теби Краљевића Марка,
„Шњиме буди у његову двору,
„А тамо ти лошо бити неће.
„Чујеш ли ме, Роксандо дјевојко!
„Да ти кажем другога јунака
„у вишину да нема вишега,
„А у снагу нема снажнијега,
„Јуначкога струка и погледа,
„Људскога је стаса и образа,
„Поштенога рода и племена,
„Он је јунак, он је од јунака;
„Себи стеци снажна ђувегију,
„Своме брату снажна пријатеља
„Свагђе ће нам образ осв'јетљати,
„Свађе за нас на мегдан изаћи,
„Ево теби војводе Милоша.
„Шњиме буди на пољу Косову,
„У његову двору бијеломе
„Ни тамо ти лошо бити не ће.
„Чујеш ли ме, Роксанда дјевојко!
„Да ти кажем трећега јунака.
„Јесил' чула Новога Пазара,
„Од Пазара Рељу Крилатога,
„Није шала Реља крилат јунак,
„Није шала крила и окриље;
„Себи стеци с крил'ма ђувегију,
„А и брату своме пријатеља;
„Ево Реље од Новог Пазара
„Шњиме буди у двору б'јеломе
„Ни тамо ти лошо бити не ће!“
Кад дјевојка гласе разум'јела.
А дланом је о длан ударила
Стаде звека по чардаку длана,
Грдну Роса ријеч започела
„О несретни, Лека капитане!
„Јадна с тобом сва земља призренска,
„Која теби поглаварство дала,
„Зашто л' тебе зове старјешином?
„Јадно ј' земљи уте поуздање!
„Сваком би се чуду ишчудила
„И невољном јаду досјетила,
„Ал' не можем Леки капитану;
„Који нема ума ни памети
„А, несретни, Лека капитане!
„Ђе т' је памет, што је не имадеш?
„Ђе је језик, нијем говорио,
„Што ти мислиш, што ти се смислило,
„E да бог да ти се помамио!
„А да бог да нијем говорио!
„На кога се 'еси преварио?
„На несретног Марка Краљевића,
„Који нема дике ни јунаштва.
„О, несретни Лека капитане!
„Волила би сједу косу плести
„У Призрену граду бијеломе
„И плести је, док сам гођиц' жива,
„Нек се звати Маркова љубовца.
„Марко ти је турска придворица,
„Турке сјече, с Турцима пазари,
„Марка оће Турци погубити,
„Нико не ће смрти ни виђети.
„Нит његова гроба облазити;
„Шта ће м' Марко турска удворица?“
Јопе рече Роксанда дјевојка:
„О, несретни, Лека капитане!
„А да бог да ти се помамио!
„На кога се 'еси преварио ?
„На онога несретног Милоша -
„Милош нема снаге, ни јунаштва,
„Па он нема дике ни љепоте.
„Нит он има стаса, ни образа,
„Ни јуначког струка и погледа,
„Непоштена ј' рода и племена.
„Нит је јунак, нит је од јунака,
„Већ је рђа од рђаковића.
„О, несретни, Лека капитане!
„Још сам чула ђе говоре људи:
„Да ј' Милоша кобила 'котила
„И још она руса бедевија.
„Бедевија, која коти ждрале.
„Да га ј' својим задојила мл'jеком;
„Шта ће мени Милош Кобилићу?
„Ну, несретни, Лека капитане!
„Што ти мислиш, што ти се смислило?
„О, да бог да, те се помамио!
„На кога се 'еси преварио?
„А на Рељу Пазарско копиле.
„Реља нема крила, ни окриља,
„Нит он има рода и порода;
„Нашли су га јутром на сокаку,
„То се зна ко га је родио.
„Шта ће Реља пазарско копиле?
„Аџук њима крила и окриље,
„Ја од сва три нећу ни једнога.
Тако рече Роксанда дјевојка.
Тако рече оде уз чардаке
Одведе је буљук дјевојака
Држећи јој скуте и рукаве.
Застиди се јунак од јунака
Јако гори образ од образа,
Плану Марко, као ватра жива,
Те он сину, као жеравица
Па потеже сабљу дамизгију[2],
Да посјече Леку капитана.
A Милош му, сабљу приватио
„Немој Марко, ако бога знадеш!
„Би ли 'ваког брата погубио,
„Који нас је славно дочекао,
„Зарад једне грдне копилице
„Сву његову земљу расплакао.“
Марко Леки није киндисао.
Оде Марко на чардак дјевојци.
Близо куле достиже дјевојку,
Те јој 'вако говорио Марко:
„Вај бога ти Роксандо дјевојко!
„Растури де буљук дјевојака,
„Окрени ми б'јело лице своје.
„Добро ти га н'јесам ни видио;
„Ево сам се јако застидио,
„Ја би радо, да ти видим лице,
„Ево имам у двору сестрицу.
„Кад ја дођем двору бијеломе,
„Одма ће ме упитати сека:
„„Брате Марко каква је Роксанда?"
„А знаћу јој казати истину:
„Каква јеси лица и погледа.“
То слушала Роксанда дјевојка,
Не боји се до бога ни кога
Ван растури буљук дјевојака,
Б'јело лице окренула к Марку.
Кад се Марко лица нагледао
Те је 'итро поскочио Марко,
Л'јевом руком приваћа дјевојку,
Десном трже пинал иза паса.
Оба ока ископа дјевојци,
у јаглук их свилу замотао,
Те их спушта у њедра дјевојци;
Десницу јој осијече руку,
И у л'јеву додава дјевојци.
Цвили плаче Роксанда дјевојка,
Зове брата Леку капитана:
„О, мој брате, Лека капитане!
„Погину ти на чардаку сека
„Од силнога Краљевића Марка.“
Мучи Лека, ка' студена греда,
Та и он се боји погинути.
Упита је Краљевићу Марко:
„Богом млада, Роксанда дјевојко!
„Кога сада најволиш јунака,
„Али Марка турску придворицу,
„Ал' јунака Милош Кобилића,
„Али Рељу Пазарско копиле?“...
Виче Марко Рељу и Милоша:
„Ајте, браћо, да сад путујемо!“
Посједоше три српске војводе
Своје добре коње од мегдана.
Пак одлази сваки двору своме.
Оде Марко кући пјевајући,
A Роксанда оста плакајући,
Обрањена на своме чардаку,
Тешко ти јој младој без памети!
Пред Марком се гора зеленила,
Сва се наша дружба веселила.



Референце[уреди]

  1. Српски народни сватовски обичај. У некијем срп. крајевима носе просци пиће (вино, или ракију ) у буклији (товарији); којом нуде домаће, кад стану дјевојку просити. Ако приме бу клију, онда је то добар знак т. ј. они су вољни, да дјевојка прими новце (арстен, или заруку).
  2. Димићија, дамаскиња.

Извор[уреди]

  • Српске народне пјесме слијепца Раде Рапајића. Вјерно прибељежио и за штампу приредио Манојло Кордунаш, Збирка српских народних умотворина из Горње Крајине, књига II, у Новом Саду, издање и штампа А. Пајевића, 1892., стр. 153-175.