У Ивана млад-Ивана бана,
њега нам лепу сеју кажу
Јесте лепа, ал је врло млада
Још потпуно ни петнаест лета.
Због ње су се земље завадиле 5
Девет бана из девет земаља
И два краља из две краљевине
И два цара из две царевпне
Перим-паша иза Цариграда.
Писма пише паша Перим-паша, 10
Писма пише млад-Ивану бану.
Књигу штије млад Иване бане
Књигу штије грозне сузе лије.
Пита њега сестрица Милица:
А што плачеш мој брате рођени, 15
„И досад си писма прегледао
„Ал ти ниси грозне сузе лио.“
„„Кад ме питаш сестрице Милице,
„„Кад ме питаш, право да ти кажем,
„„У зао час родила се сејо, 20
„„У зао час родила се лепа
„„Да изгубим главу због тебека.
„„За тебе се земље завадиле
„„Девет бана из девет земаља,
„„И два краља из две краљевине, 25
„„И два цара из две царевине,
„„Перим-паша иза Цариграда,
„„Па сад мени Перим-паша пише,
„„Хоће тебе за верну љубовцу.““
Ал’ беседи сестрица Милица: 30
„Ти не плачи мој брате једини,
„Лако ћемо са тим учинити,
„Како паша са сватови дође
„Ја ћу стати до ручна девера
„А ти брате добре коње примај. 35
Још су они у рнјечи били,
Ал’ ето ти кићени сватова.
Чим дођоше кићени сватови,
Она стаде до ручна девера
А брат Ива добре коње прима. 40
Кад то виде паша Перим-паша,
Трже сабљу одсече му главу.
Кад то виде сестрица Милица
Плећа даде, па бегати стаде.
Ал повика паша Перим-паша: 45
„Ухватите Милицу девојку,
„Вежите јој њене беле руке
„Баците је у ту лаку шајку.
Ухватили Милицу девојку
Везали јој њене беле руке 50
Бацили је у ту лаку шајку
Оду свати морем певајући
Оста Иван мртав лежајући.
Кад су били близо бела двора
Замоли се Милица-девојка 55
Замолила ручнога девера
„Одреши ми моје беле руке,
„Да умијем моје бело лице,
„Да облачим моје бело тело.
Превари се ручни јој девере. 60
Не умива њено бело лице,
Не облачи њено бело тело,
Већ узима сзилену мараму,
Веза очи, па у море скочи.
Ал’ повика паша Перим-паша: 65
„Ко ухвати Милицу девојку,
„Свога ћу га обасути благом.
Ал’ беседи Милица девојка:
„„Не хватај ме пашо Перим-пашо,
„„Не хватај ме, ухватит ме иећеш, 70
„„Волем бити морској риби раиа,
„„Нег’ љубити свог’ брата душмана!“
Ове сам песме чуо од Милеве Грујићеве Новосаткиње. Да-ли им је овде и поникло, то не умем рећи, но ипак, пре бих реко, да није. На сваки начин занимљиво ће бити упоредити једне и исте песме, а можда у два облика, како предањем долазе у друге крајеве и у колико се мењају. То мпслим да ће се постићи, ако ове песме заиста нису овде на свом врелу, и ако се нађу онде где су поникле, и како су поникле.
