Ој љеводо Дели Јованова,
Ни кошена нит' коњ’ма пашена,
Већ на ср’једи мало прокошена!
Туде паде паша Арапине;
Зао адет[1] паша поставио 5
На дан коња на ноћ по дјевојку.
Све је паша редом обљубио,
Дође реда секе Јованове.
Облачи се штогод љепше може,
Па узима ведро огледало: 10
„Давор, давор, моје б’јело лице,
Зашто сам те одгојила млада?
Да те љуби црни Арапине,
Вјера моја, обљубит’ те неће!“
Она узе сабљу оковану, 15
Па отиђе паши Арапину.
Њојзи паша тијо бесједио:
„Прођи амо, лијепа дјевојко!"
„Стани мало црни Араниие!"
Сабљом ману осјече му главу. 20
