Серхатлије добре коње хране,
надају се рату и серхату.
Глад настаде, а јечма нестаде,
серхатлије коње продадоше,
не продаје дужан Мехин-ага, 5
већ говори својим дужницима:
— Чекајте ме још годину дана,
док ја скупим своје дуговање,
жао ме је ђогу продавати.
Кад бих свога ђогу продавао, 10
на чему бих јунак војевао?
И он оде купит’ дуговање.
Мало вријеме, дуго не трајало,
дигоше му ђогу на телала.
Купује га троје Латинчади, 15
надмеће се Диздар серхатлија.
Поручује драга Мехин-аге:
— Не купујте, троје Латинчади,
не намећ’ се, Диздар серхатлија!
Ја ћу млада рухо продавати 20
и свом драгом ђогу откупити.
Она диже рухо на телала.
Једни вичу ђога Мехин-аге,
други вичу рухо дјевојачко.
Продаде се рухо дјевојачко 25
и откупи драга Мехин-аге,
и откупи своме драгом ђогу.
Који данак ђогу откупила,
ону ноћцу Мехин-ага дође.
Право иде драгој на пенџере. 30
Мехин-ага драгој говорио:
— Је л' ми и сад ђого у животу,
Мехин-аги драга говорила:
— Данас ти се ђого продавао,
а ја млада пребијело рухо, 35
пребијело рухо продавала
па сам твога ђогу куповала,
ено ђоге у ахару моме!
Још то они у ријечи били,
а завришћа ђого у ахару. 40
Кад оћути дужан Мехин-ага,
кад одјекну, табак џама звекну.
Онда вели дужан Мехин-ага:
— Хеј, аферим, слатка душо моја,
кад си мога ђогу куповала, 45
а бијело рухо продавала.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 732-733.
