Seoska učiteljica/XXIII
| ◄ XXII | XXIII | ► |
XXIII
Prođe ceo mesec jul, a u novom učiteljskom gnezdu ne povrati se pređašnja sloga i sreća. Vlajko retko kad i dođe kući, a kad dođe, i to samo u veče, zaključa se u svoju sobu, noći, i čim svane opet ode. On drži da tako mora postupiti svaki, ko hoće da navikne ženu, da se ne meša u negove »poslove«. Žena je zato da sluša i radi, a muž je gospodar; on može što hoće... pa po neki put i da vrdne...
Ljubica omrze život, postade joj pust, besciljan... I našto ovako živeti?... Zar je ovo život!... Ona bi, bez sumnje, još onoga kobnog večera, vođena svojom plahovitom naravlju, učinila kakvo zlo ili sebi ili drugome. Ali ona se još nadala... Mislila je da se to može nekako okrenuti, i ako nije znala kako bi se to moglo okrenuti, i ako je znala da njeno srce nikada više ne može pripadati onome, koji je tako lako pogazio nogama njene najsvetlije osećaje, koji se narugao njenoj ljubavi i pljunuo na njenu ropsku predanost. Ženska duša ne traži smisla ni logike u događajima i željama, kod nje je sve to nekako protkano nejasnim osećajima, u kojima se ni ona sama ne može razabrati...
Početkom avgusta, Ljubica ode svojim roditeljima. Sve je nešto do sada očekivala, ali se uverila da su nade varljive i uzaludne. Promenila se mnogo. Jedva bi je ko mogao poznati. Od lepe, mlade, zdrave žene, postao je kostur, omotan kožom. Nema više one vatre i živosti u očima, ni rumenila na licu. Sve se promenilo, dobilo samrtnički izgled, a oči, one žive oči, gledaju umorno, tamno, neprestano je u njima nekakav bezumni izraz, od koga čovek mora zadrhtati...
— Kukavice sinja, što si mi takva !?... Jadnice moja, ti opet stradaš?... dočeka je mati sa suzama i začuđenim pogledom.
Ljubica samo krenu očima besmisleno, tupo, umorno, kao da je se ništa više ne tiče ovaj svet i uzdahnu duboko...
— Osećalo je srce moje da ti veliku muku mučiš... znala sam... I snovi crni, iz dana u dan... pa da se poludi od brige.
Pred veče, kad se mati i kći skloniše u sobu i ostadoše same, otpoče gorka ispovest. Ljubica je pričala teško, s mukom, ali joj Smiljka pomagaše zgodnim pitanjima. Posle nastade objašnjenje i razgovor.
— I sve mi se ovih dana vrze jedno po pameti... nikako da izbijem misao iz glave... Gojko mi jadni jednako pred očima. Sedim tako po ceo dan i mislim, a on uza me... I sve premišljam o njegovoj dobroti, o onoj iskrenoj, neizmernoj ljubavi, koju sam ja pogazila, pa me Bog zato kaznio i sad drugi gazi moju ljubav... I sve, ama baš sve... kako je bilo sa Gojkom, tako je sad sa mnom!...
— E, sinko... Govorila sam ja tebi onda, reče joj mati, gledajući zamišljeno u daleki venac planina, koji se viđaše s prozora. — Onakav čovek!... onaka duša!... Ali ti si gledala na lepotu... Šta ću ti ja!...
— O, teško meni !... Jeste, jeste... Bio mi je tako odvratan, tako dosadan... mislila sam poludeću, ako još duže sa njim poživim. I sama se čudim kako to odjednom naiđe... odmah posle venčanja.... I tako do same smrti... Znaš li ti da sam ja bežala od njega. Pobegla sam ovome nesrećniku, a on, jadnik, u groznici i bunilu, dojurio za mnom, stao pred prozor i čeka... čeka mene otpadnicu, čeka kao pseto što čeka milost od gazde... A ja sam tada skočila i pošla sa njim po noći... zakipela je u meni nekakva strašna mržnja, i ja sam se spremala da ga ubijem... Šta nisam tada mislila, o Bože!... A on, jadnik, najedared klonu... posrnu i htede pasti. Ja pretrnuh od straha... odjednom se sledih, uzeh ga kao malo dete i dovedoh kući. Tada sam videla da na njega nikad ne bih mogla ruke dići... da ne bih mogla ubiti nikoga. I on se, jadnik, od toga dana ne diže... Ode, kao da je i svojom smrću hteo da mi učini uslugu, da me zadovolji potpuno...
— Ideš li mu bar na grob, jadniku?
— Nisam u početku nikako, a letos jesam... često. Stojan mu pobusao grob velikim zelenim busenjem... On ga je, jadnika, i ožalio... A ja... eh!...
— Što bar ne dođe odmah po raspustu, da sediš s nama ovde ?... Nego tako... izgubi zdravlje...
— Zdravlje!... A što će mi sad zdravlje... kome ono treba?... Njemu... je li ?...
— Tebi, sinko, i nama... pomisli na nas... A i njemu, što ?... Sve će se to popraviti. Među mladim ludima ima toga... te kavge, ali se to sve popravi...
— Popraviti?... Ne može, majko, zarasti isečeno srce... ono je iščupano, nema ga više... Da nisam poznala pravu ljubav, bilo bi mi svejedno... ništa... Mogla bi produžiti i ovakav život. Ali ti ne znaš šta sam ja izgubila... Sve... Sve!..
Ućutaše obe, i mati i kći, oboriše glave i predadoše se teškim mislima. Jedna se čudi novom naraštaju, kako to sve prima k srcu i ne ume da se zadovolji malim... Živi s drugom! Pa neka ga, kad mu se to svidi... Neka on ne zaboravlja kuću, a onako... što?...
Ljubica podiže glavu kao iza sna, i gledajući zamišljeno, progovori:
— I sve me zove k sebi!... Malo, pa mi se opet javi i zove... Lepo ga vidim... maše rukom...
— Bog s tobom, dijete;... prekrsti se Smiljka. Nemoj da misliš o nemu više. Zato ti se i javlja što jednako misliš.
— Kako mogu da ne mislim! Kako mogu!... Šta ću da radim ?...
Noć se polagano navlači, a one još sede, šapuću i uzdišu...
Trećega dana po dolasku, Ljubica se vrati kući. Ne htede se ni osvrnuti na molbe materine, bratove i sestrine, da ostane još sa njima, da se malo pribere od toga bunila, da dođe k sebi.
— Ne mogu, ne mogu... Sve me nešto vuče tamo, kao da me čeka neka važna stvar. Sa vama govorim i gledam vas, a mislim o drugome... Ne mogu, ne zadržavajte me!...
I ona ode.
Putuje potesom, šumom, prelazi bistre planinske potočiće, a ne vidi i ne čuje ništa... Od sinoć joj se nešto preokrenulo. mislila je dugo, pa odjednom oseti kako joj se uvuče u dušu nekakvo novo strašno osećanje... Ono samo truje oko sebe, baca gorčinu i jed, sažiže, ništi... I jednako se samo ono javlja i treperi u duši, zaklanjajući sobom sve: i misao, i suđenje, i druge osećaje... Gleda sumanuto, ide mehanički, a kroz glavu joj samo proleću nekakve isprekidane misli...
»I Zorka ostarela... Kažu ne daje više mleka, ne teli se... A onaj put zarastao, kud smo pre išli na reku... Čudno zacelo : revizor se ljuti što deca znaju trećinu čitančice na pamet, a druge dve trećine ne mogu ni da sriču... Za koliko bih mogla istrčati uz onaj goli Kosmaj ?... Gojko me onda zvao da se penjemo... Njegova Amerika!«...
Lete, lete, menjaju se kao u kalejdoskopu nejasne, isprekidane misli, koje nemaju nikakve veze ni sa njenim stanjem ni sa poslednjim događajima... Sve se ispreturalo, uskomešalo u njenoj pomućenoj vreloj glavi, čitav haos!...
Skoro je podne ; sunce bije ozgo, u teme.
Kad stiže pred vratnice, opazi Bogosava, koji taman htede ući u dvorište, pa kad vide nju, iznenadi se i zastade...
— Baš nisi potrevila, reče joj on, smešeći se demonski. Oni sad tamo ručaju, pa da im pokvariš veselje...
Ljubica podiže glavu i stade se domišljati ovim rečima. Nije ih u početku razumela. Odjednom se prenu i pogleda svesno.
— Ko... ko ruča ?!... zapita ona zagušenim glasom, gotovo šapatom.
— Znaš ko... učitelj i Milica, odgovori Bogosav, i nekako đavolski kresnu okom i nasmeja se.
»Milica... otkud ona tu?... Pa u mojoj kući!... On je dovodi u kuću, veseli se sa njom... A-a-a !«... oteže ona glasno i uhvati se rukom za grudi.
— I noćili su zajedno... tu u sobi, nastavi ćata, birajući reči, i dajući im naročit smisao pri izgovaranju.
— I ti si pošao k njima?
— Nas dvojica ćemo sad da putujemo... u smederevsku Jasenicu. Pa ja da ga zovem...
— Čekaj, molim te tu... Zakloni se u hlad pod trešnju, pa čekaj... sad ću ja.
Ona odjuri preko dvorišta, zaklanjajući se drvećem, pa ne uđe na vrata, no obiđe i stade pod jedan prozor.
Jest, oni su... Po stolu razbacane pileće oglodane kosti, kore i mrve od hleba, tanjiri u neredu pobacani po stolu, ili naslagani jedan na drugi... Eno i čašice rakiske, žuti se na dnu rakija... Tamo dalje ono okruglo staklo, u njemu igra, iskri se čisto belo vino... Po sobi nered... Sa njenog kreveta razbacani jastuci, zgužvan ćilim... A-a-a!... Kao da je naročito gledao kako bi je što jače uvredio!... A njih dvoje sede, zagrljeni, jedno uz drugo, i gledaju se mutnim, pijanim očima...
Ljubici smrče pred očima... dođe joj onaj muški lik crnji od pakla, odvratniji od đavola. O, kad bi ga samo moglo nestati!... Ona opet stade, dvoumeći: nešto je snažno vuklo tamo u sobu... Ali što će tamo ?... Da iznese na vidik i njoj svoja stradanja, svoj poraz... da joj da prilike da likuje nad njom !... Ne, ne... Ne tamo!... Ali kud će?...
Odjednom se nečemu doseti, pretrča dvorište i iziđe pred vratnice, gde je očekivaše radoznao Bogosav.
— Hoćete li putovati kroz šumu? zapita ga ona, gledajući nekim svetlim, neobičnim pogledom, iz koga bije smrt i večna mržnja. Lice joj beše sve nagrđeno i onakaženo od neke unutrašnje muke.
— Hoćemo ... ili upravo ne znam ni ja. Tamo je sve ravnica, nema planina. A što pitaš ?
— Hoćeš li da ga ubiješ?!... prošapta ona nekim piskavim, zagušenim glasom, otvarajući oči sve više i gledajući preneražena seljaka pravo u oči, kao da ga sugestuje.
— Hoćeš?... Propusti ga napred... pa onako s leđa... nožem, pirni ga... Samo da te niko ne vidi. Pa ću biti tvoja!... Tvoja, razumeš li? Hoćeš?...
Bogosav, prebledeo od straha, drhće, trzaju mu se vilice, a oči ne može da odvoji od onih sjajnih i sumanutih očiju, koje piju, piju... i uspavljuju..
— Kako?... A što?!... jedva promuca.
— Govori brže... sad, sad... Da ga ne ostaviš živa!... Pa čim dođeš... pravo u onu sobu... Pa ćemo onda nas dvoje nastaviti veselje. Hoćeš?...
Bogosav, gotovo zanesen čudom, samo da bi se otresao ove iznenadne strahote, otvori usta i progovori brzo:
— Dobro... učiniću, ne brigaj... A veliš posle... sigurno? Nemoj da me prevariš!... osmehnu se on usiljeno.
— Znaš da sam posle u tvojim rukama. Možeš što hoćeš sa mnom...
— Dobro, idi ti sad, skloni se gde, dok ja njega izvedem. Do mraka ću se vratiti.
— Imaš li nož?
— Ne brigaj, kažem ti, odgovori on, pribirajući se polako i dolazeći k sebi.
Ona se sakri u baštu za neko gusto ružino žbunje, a Bogosav ode preko dvorišta, mašući glavom.
— ’Natema je !... Lud sam ja da idem na robiju, ili još da izgubim i glavu zbog njenih vranih očiju!... Ehe-he!... Biće, veli, moja... A dokle ? Dok nas ne spetljaju oboje, pa... phi! i on duhnu preko ruke, pa uđe u kuću.
Brzo iziđe otud sama Milica, podignute glave, vesela lica. Osvrtaše se bojažljivo, gledajući da nema koga ko bi je video. Potom obori glavu i, zamišljena pogleda, pređe preko dvorišta.
Ljubica je sad prvi put vide izbliza. Proleti joj kroz glavu sve, što je znala o njoj : muž joj u vojsci, oženjen još od osamnaeste godine... svekar neka dobričina... ona dovedena iz sirotinjske kuće... Ljubica je guta, guta pogledom, sažiže vrelim očima... Šta je ovo ?!... Je li mogućno da ovaka žena ima ovako nevin, ovako detinji izraz lica?... O, to su joj lice morali nabaviti svi demoni iz pakla!...
Mlada, lepih crnih očiju, tankih povijenih obrva, nežna, čista lica... neopisana lepotica!... Ide brzo preko dvorišta, a na licu joj ispisano nekako nevino, čisto detinje zadovoljstvo... I celo joj lice detinje, nežno... mala ustanca skupljena, rumene se tanke usnice, misliš sad će da zaištu lutku. I gleda naivno, kao da je malo u svetu živela, pa ne zna ništa... Ide tako zamišljena i smeška se zadovoljno, detinjski...
O, sad tek razume Ljubica šta je privuklo Vlajka, i s toga je njegova krivica još strašnija, još odvratnija... Razvratnik, užasni razvratnik!... Ah, što ne može sad da skoči iz zasede !... pa.. pa da je svu... Ali našto to ? On, on je tu jedini uzrok svemu... on treba i da strada... Evo i njega!...
Čim se zatvori dvorište za Milicom, na vratima se pojaviše Bogosav i Vlajko. Kako se opremio! Na njemu je seosko odelo, okoramio dvocevku pa ide veselo, kao čovek, koji je do ovoga časa plivao u zadovoljstvu... Smeškaju mu se usta, gladi tanke brčiće, a onim čudnim očima seče kao nožem... Ljubica se šćućurila uza žbunje, otvorila usta, pa ne diše... davi je nešto u grudima strašno, muti se sve pred očima... navališe neki burni osećaji, i ona sad ne misli o onom, koji prolazi, veseo, pored nje, ne vidi ga, nego se čudi šta to biva u njoj. Steže... sve više steže!... Ah, pa ona će da plače!... Da li?... Ne, nije to...
Vratnice se davno zatvoriše i prijatelji zamakoše u sokake, a ona se još muči, trza se i osvrće uplašeno oko sebe... Šta je ovo?... Dokle će da traje?... Ili da nije smrt?.... Ah, kad bi to bilo!...
— I što ja ne bih mogla sad umreti običnom smrću ?... Eto, jedan udar... kaplja i gotovo! A Gojko se mučio mnogo:... Uf!... Gle, lakše mi je... dobro je... Ali se opet muti u glavi. O-o-o !...
— Šta se to navlači... crno, gusto ?... Ide, ide... pliva... sve bliže... Ne vidi se ništa!... Da nije to kaplja ?... Ah, da sednem u ovo žbunje...
I ona se spušta na zemlju, okreće se sokaku i gleda, gleda... tupim, životinjskim pogledom. Obrazi joj sasvim upali među vilice, jabučice iskočile, oči se uvukle daleko unutra u svoje stanište, pa gledaju otud strašno, besvesno; usne samo ponekad zadrhću, trgnu se i opet se skupe, pripiju se...
Gle, dečko prolazi sokakom... zvižduće i maše odeljanom palicom... Odjednom je zavitla i udari o kruškovu granu, koja se presamitila preko plota. Pade nekoliko žutih, zrelih krušaka... jedna se rasprsla na dvoje, pa se bele polutine i prelivaju se na suncu...
— Nije to; šta ono beše drugo, važnije?... Ne znam... Baš ništa ne znam... i ne mogu da mislim.
A dečko pojede krušku, i taman da baci ogrizak, a pored njega protrča veliki ker, gledajući preda se... Baš kao naručen!... Dečko mahnu rukom i skoro istoga trenutka skiknu ker... Skiknu, začudi se jamačno šta ga to budi iz duboka razmišljanja, pa mahnu repom živo, trže se i strugnu niza sokak... A dečko podviknu za njim, prateći ga očima i veselim pogledom, dok ne zamače za vrljike, pa onda dohvati palicu i stade razgledati kruškovu granu, nema li još koja zrela žutica...
— Ah, pa ja ga znam! To je od onih prvih Gojkovih četvrtaka... Ili nije?... Ne znam, ništa ne znam... A šta sam ono mislila ?... Čekaj !... Nije to... nije to... nešto lepše... Ili nije lepše... nije ništa lepo... Ne znam!...
Sad joj stadoše noge odskakati od zemlje, usne se trzahu jače i jače... obuzela je drhtavica. Seti se sad da ima nešto strašno, užasno... tu je oko nje, gde li... ne zna ni ona... Ne zna ni šta je ni o čem je, ali je strašno... nečuveno... strašnije od svega do sada... nekakva katastrofa !... I to je ono što joj je omotalo oči i um crnim zastorom, te ne vidi ništa... Ali šta je, šta je ?... Užas, treba bežati... daj da se beži!... Ne mogu noge da se pokrenu... Ona obori glavu i zamisli se...
Prognaše deca čopor goveda na pašnjak... Zaprašio se sokak, prašina treperi prema suncu i preliva se od pepeljave i beličaste u ljubičastu boju ... Deca nose započete korpe, odeljane vitke ili očišćenu lozu da produže rad... Krave naiđoše pod krušku, gde je opalo malo lišća i ostala koja zelena kruška... Opružiše vratove, dunuše snažno u prašinu i pokupiše lišće i kruške... Jedna mladica, jamačno prveška, malo nežnijega srca, riknu protegnuto, pa produži put za društvom... Olakšala je čežnju materinskoga srca...
I opet misli, i opet prolaznici, i tako redom, čas za časom, ćuti i gledaj, gledaj, gledaj... a u glavi se samo muti i komeša...
Odjednom je obasjaše kosi, vreli zraci... Ona. se trže... Šta je ovo ?... Gde je ona?... Ah, odjednom se seti onoga strašnog... Kosa joj se stade odvajati od glave, srce se sledilo, stalo, ne kuca nimalo... I ona se sva okamenila... Užas!... Koje je doba ?... Zaranci... Pa on je već mrtav... mrtav!... ubijen!... A onaj će sad doći, tek što nije došao. Kazao je do mraka... Jest, seća se!... I on će tražiti nagradu!... On?!... On... To će biti četvrti!... A ona se već rešila, rešila se!... Brže, brže da ne bude dockan!...
I ona trči, spleće se i opet trči, ali joj se čini da se ne kreće s mesta... Brže, smrknuće se!.. Gurnu vrata... gle, otvorena!... U kujni nešto klopara... ona ,se uplaši, zastade... Čuje se kašalj... Ah, to je Stojan... Kad je on došao ?... Ili je bio ovde od jutros, pa sad spavao ?... Polako, na prstima... Soba nije zaključana ... Eno ormana! Tu je!... Samo da izvuče onu gornju fijoku... Gle kako se sija čelična, niklovana cev... A revolver kratak, mali kao kakva igračka... Vidiš, stoji velika mrlja na zastiraču od ormana... izvesno je od vina... Ali brže !...
Ona zinu, podiže ruku i oseti hladan čelik na vrelim usnama... Prijatno je ovo osećanje, ali ona nema kad... Ruka drhće... drhće... ona podmeće i drugu... Prsti se zapleli ... ne može da namesti kažiprst na obarač... Ha, evo !... Vuče... Obarač se pokrenu i čini joj se zastade... Ona se spremi da povuče jače... ali istoga trenutka nešto neobično grunu... zadimi se... gurnu je nekuda snažno, i ona se preturi...
Stojan se trže, oslušnu... i odjednom mu dođe pred oči cela užasna istina. Diže mu se kosa na glavi, pojuri preko kujne i otvori sobna vrata... Zadahnu ga dim od baruta... A dole na podu beli se onakaženo, slabo lice, iz usta teče krv...
— Bratiću!... Braćo!... Pomoć!... dreknu on i istrča na sokak, vičući po selu iz svega glasa.
A sunce treperi i blista se... rumene se veselom čarobnom svetlošću njegovi zraci... ono se spušta veličanstveno i mirno, kao da ostavlja ceo svet u sreći, kao da nigde u svetu nema bola ni čemera.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|