Seoska učiteljica/VIII
VIII
Policajac veoma učestao sa svojim pohodama. Svaki drugi treći dan svrne na časak u školu, posedi sa Ljubicom, porazgovara se, našali se i nasmeje, pa ode. Nikakve pretnje, nikakvih zahteva ne ču se više od njega. Ljubica se već tako navikla na njegove pohode, da ih u izvesne dane i sama očekuje, postale su joj čak prijatne. U ovoj seoskoj samoći čovek se raduje kad dobije priliku da s kim izmenja misli. U poslednje vreme pisar poče donositi po neku lepu ponudu: kuticu finih šećerlema, južnoga voća, uveravajući kako su to neobično jevtine stvari u Beogradu, kuda on ide često te nosi porezu.
Ljubica se sve više navikavaše na pisareve ljubaznosti, i sad joj behu sasvim obični dosta smeli izrazi. Ona i sama dobacivaše Peri dvosmislene odgovore, razume se sve u šali, no tek beše sa njim potpuno slobodna. Sad se i sama smejala svojoj pređašnjoj bojazni i strahu, i pitala se : čega se imala bojati? Eto, već više od mesec dana čovek dolazi, i osim zadovoljstva i prijateljstva ona ne oseti ništa drugo pred njim.
Ali u koliko Ljubica i pisar postajahu intimniji, u toliko se Gojko sve više stade povlačiti, dok se sasvim ne izdvoji iz njihova društva. Pre nedelju dana doneo im je sam pisar oboma platu, dok drugi učitelji još nisu ni mislili o tome. Gojko čak uze i nešto para unapred, pa odmah ode do Beograda, odenu se lepo i vrati se istoga dana, dosta izmenjen, naravno u svoju korist. Njegove nade dobiše još više maha, ali se odmah i presekoše. Sutradan desi mu se prilika da čuje smelu izjavu pisarevu i šaljiv odgovor Ljubičin. Gojko se sledi, i od tog dana nije se ni video ni progovorio sa njima. Sa Ljubicom, kad ima što poslovno, pregovara preko Stojana.
I Ljubica je sa svoje strane mnogo doprinela, da se hladnoća među njima uveća, a to samo zbog onog bezrazložnog ženskog inata. »Šta mi se on tu ljuti... kao da ima kakvo pravo nada mnom. Baš ću za inat da ga jedim, još više ću da se smejem sa pisarem, nek puca od jeda«.
Gojko ostade ozbiljan, večno namršten i povučen; izbegavaše svaku priliku da se ne sretne sa njom. Sad se već Ljubica odistine naljuti. Ovo njegovo stalno i odlučno držanje beše joj teže od svega : pisar dođe za časak dva, pa ga posle nema po nekoliko dana, a ona ni s kim ni reči progovoriti. Teško!... Ona uviđaše da se među njima počinje otvoreno neprijateljstvo, koje se obično zove »učiteljska svađa«, o čem je mnogo rđavoga slušala. Ali ona ni prstom ne mrdnu da to spreči. Naprotiv, reši se na otvoren inat, nadajući se na moćnu zaštitu pisarevu.
Jedne subote u veče uđe Stojan u Ljubičin razred. Čiča beše na velikoj muci: od pre, dok se slagahu svi, beše mu lako zadovoljiti oboje, ali kako će sad? Gojka ne sme vređati, jer je upravitelj — može ga odjuriti; Ljubicu još gore... uz nju je pisar. A ovamo Gojko mu jednako izdaje nekakve oštre poruke za Ljubicu, pa stane na vrata i sluša hoće li čiča onako isto oštro izgovoriti, kako je on kazao. Eto i sada čiča zna pouzdano da Gojko sluša na vratima... naročito mu je kazao da ostavi vrata malo odškrinuta...
Čiča se, stavši pred Ljubicu, uozbilji, malo se nakašlja pa izgovori naredbu.
— Kazao gospodin upravitelj da će sutra svi đaci ići u crkvu. I vi da se spremite da idete sa vašom decom.
»Hvala Bogu, čini mi se ovako reče, odahnu čiča, jer ga je Gojko tri puta slišao, dok nije dobro naučio celu naredbu napamet. — Kazao sam, bratiću, i ono gospodin upravitelj; viđu da on tako baš hoće«.
— Kaži gospodinu da učiteljice ne moraju ići u crkvu, kad je ona udaljena. deca će već doći, pa neka ih on vodi; i onako nije dosad bio u crkvi, odgovori ona žučno, a obrazi plamte, crvene se kao krv...
Kad Stojan ode pred Gojka, ovaj već pisaše nešto ljutito. Ruke mu drhtahu, a pero ga nikako ne slušaše, no izvijaše puno nepotrebnih crta.
— Čekaj, reče on, ne dižući glave i ne slušajući odgovor Stojanov. Izvadi iz stola delovodnik, zabeleži tamo nešto, stavi numeru na onu ispisanu hartiju, pa je dade Stojanu.
— Nosi. Neka pročita i nek se potpiše da joj je saopštena naredba.
Kad Ljubica uze hartiju i pročita sve, pa spazi čak i numeru, ona se ohladi. Odjednom oseti nad sobom svu težinu sile starijega, a neobičan joj beše ovaj oštar, zvaničan ton, koji se jasno raspoznavaše u naredbi. »Naređuje se učiteljici prvog razreda škole orlovičke, pored usmene naredbe, da sutra«... i tako dalje — stajaše napisano na toj hartiji. Dole potpis: »Upravitelj škole orlovičke «... a gore na vrhu velikim slovima: »Kraljevsko-srpska osnovna škola orlovička. Br. 34.« Baš zvoni!... Ljubici naročito oduzeše smelost i upravo uplašiše je ovi neobični i, kako ona mišljaše, važni državni izrazi: Kraljevskosrpska... Pa nije hteo da skrati: Kr. srp., kako se to ponekad radi, nego baš otegao celom širinom.
Ljubica pognu glavu, pa veoma poslušno i usrdno uze pero i potpisa kako joj je rečeno.
— Šta kaže? zapita Gojko šapćući, kad mu Stojan predade hartiju.
— Šta će reći... Saže glavu kô jagnjence, pa potpisa. He, bratiću, sila je vlas’!... reče čiča i nekako lukavo zasvetli očima.
Gojko se nasmeši zadovoljno, pobedonosno. Raspusti decu, pa se i sam uputi kroz selo, pravo ka brezovačkoj školi. Od skorog vremena on se o svemu savetovaše sa Veljom, jer uvide da ovaj ne samo pametno misli, no mnoge stvari unapred predviđa.
— O, beznadežni junoša, uzviknu Velja, videvši ga gde mu dolazi. Šta je, pišti li ranjeno, iznevereno srce ? ... Znam, znam, dikane moj : teški su to boli. I ja sam ti tako nešto nekad bolovao, pa ništa... prođe, k’o ćureće bobice. Sad se smejem kad se toga setim. Nego šta ja... hajde sedi, molim te. Šta je novo kod vas?
Gojko se namesti na stolicu, htede se osmehnuti, onako radi učtivosti, ali mu se iz grudi ote težak uzdah. Sumorno pogleda oko sebe, mahnu rukom preko čela, pa turobno odgovori:
— Mani se, molim te... Život mi je zagorčao; i onako nisam nikad sreće video. I svaka nesreća mora da se razbije o moju glavu !...
— More ćuti, to je dobro ako još može da se razbije...
— Šta da radim, nauči me, nastavi Gojko očajnim glasom, pa mu ispriča događaje poslednjih dana. Ja vidim, reče on, da mi se sprema velika nesreća... neće proći ni dve nedelje, a ja ću biti otpušten. Pa kud ću posle i šta ću ?...
— Otpušten... he, moj dikane, ne ide to tako. Obezbeđen si ti od premeštaja i otpuštanja bolje nego i jedan od nas. Ja ti jamčim da nećeš biti ni premešten ni otpušten, dokle god ustraje taj roman Ljubičin... trebaš ti njima.
— Šta ti govoriš... kao da ne znaš onog zlikovca!
— Zato i govorim što ga znam... Mene i svakog drugog on bi odjurio, a tebe neće, jer si mu ti potreban... da mu ne smetaš.
— Kako to misliš ?... Ne znam.
— On će ti praviti druge pakosti, nema sumnje, nastavi Velja, izbegavajući odgovoriti na Gojkovo pitanje. Jakom idu tvoje muke i nevolje, a pomoći ti se ne može. Jedino ti ostaje: da zažmuriš pa ništa da ne vidiš i da te se ništa ne tiče. Onda i ona tebe ostaviti na miru... čak će ti pisar i usluge činiti. Vidiš, dao ti i akonto za ovaj mesec, a mi još nismo za prošli primili.... Samo ako to možeš... dopuni on posle kratkog ćutanja.
— A šta veliš za ovo večeras, jesam li pogrešio ?
— Kako ?... Naprotiv! to ti je dužnost.
Bilo je već dockan kad se Gojko diže i uputi k svome selu.
Sutradan Ljubica dođe rano u školu; i deca se brzo okupiše. Svako se lepo obuklo pa se bele čiste košuljice; na nogama većinom aleve čarape a na leđima jelečići. Ljubica se zagledala u decu. pa se tako i zamislila... stoji lepo obučena, sa šeširom na glavi, i gleda, gleda bez cilja.
— Gospoja, prekide joj misli jedan mališan: ovaj pio vode jutros, pa... je l’ da ne sme uzeti navoru?
— Ne sme... odgovara ona mehanički, više ponavljajući detinje reči, ne znajući ni sama šta je rekla.
Pojavi se na pragu i Gojko, ali drukčiji, sasvim drukčiji. Na njemu lepo novo odelo, nov crn šešir, kosa ošišana, brada »štucovana«, pa ni nalik na pređašnjeg Gojka. Istina, i sad se jasno opaža njegova karakteristična nesrazmera, ali ko se već navikao gledati ga takvog, njemu on sad izgleda sasvim otresit, pravi mladoženja.
Ljubica podiže glavu i pogleda ga za časak. Ironičan osmeh, pomešan sa preziranjem, zaigra na njenim usnama. Dohvati maramu, kao da se briše, pa ga opet pogleda i nasmeja se još jače. A Gojko, ozbiljan i namršten, sa nekim prutićem u ruci, razgledaše decu po dvorištu. Nekoliko njegovih đaka priđoše k njemu.
— Jesu li svi došli ? zapita decu.
— Došli su. Samo nisu oni što ne dolaze nikako, odgovoriše đaci.
— Uređujte se, skomandova on, pa siđe na drugi kraj, podalje od Ljubice, i stade uređivati decu.
I Ljubica odmah uredi svoje mališane. Sad je odjednom opet obuze neka milina, vrati se pređašnja ljubav prema ovoj deci, i njoj je neobično milo što stoji sa ovako čistom i uparađenom decom. Toliko puta je sa zavišću gledala kad varoške učiteljice idu sa decom u crkvu, pa je tada u sebi pomišljala, da će i ona dočekati taj srećni dan, kad će ovako isto sa svojim đacima ići. Pa eto, dođe i taj dan! Istina, ona je sad neraspoložena zbog ovog Gojka, a možda i zbog drugog čega, ne zna ni sama... jest ima još nešto, jamačno ima... Ali jedan pogled na ove mališane dovoljan je da raskravi zaleđeno srce i dušu da razveseli
Škola se krenu. Napred iđaše Ljubica sa svojom decom, veselo gledajući pred sobom, a naposletku, završujući red, natmuren i pokunjen, stupaše Gojko. Po potesu blista se bistra rosa, miriše svež ju trenji vazduh, preleću velika jata grlica, spremna za odlazak, a dole u trnjaku, jasnim I zvonkim glasom, čika kos... Milina, ne može čovek sit da se nadiše!...
Posle duga putovanja, stigoše crkvi. Služba već početa, te oni i ne odmoriše decu, nego ih uvedoše u crkvu i narediše u jednom kraju. Za pevnicom pevaše mesni učitelj, a oko vega stajahu i odgovarahu na jektenija desetina odraslijih đaka. Gojko stade za pevnicu, ali pošto ne imađaše glasa, morade ćutati.
Ljubica je pazila na decu I krstila se pobožno, onako ženski: znajući samo da se tako valja, ne razmišljajući nimalo radi čega to čini. I sad odjednom stade joj nalikovati ovaj trenutak na jedan časak iz vena detinjstva. Jest, seća se tako živo... dovela je mati, sa mlađom sestricom, u crkvu. Stoje one tako u jednom kraju i ćute. Mati se krsti, a ona gleda u plamičak kandila, što treperi pred raspećem na vrhu ikonostasa. Učitelj otegao neku dugačku pesmu, pa sve seca glasom, uzvikujući na nekim mestima strahovito. Na sredini crkve, oko ikone, stoje čitavi bokori zrela i zelena bosiljka... miris od njega prostire se po svoj crkvi, i ona pomišlja da to miriše božja duša. I gle, to isto sada!... I plamičak pred raspećem, i učiteljeva heruvika sa onakim istim secanjem i uzvikivanjem, i gomile bosiljka, miris i one iste misli... Ona se zanese, ne slušajući šta se radi oko nje.
Kad iziđoše u portu, po svršetku službe, drugovi se upoznaše. Mesni učitelj je stariji čovek, već u godinama, prijatna, simpatična izgleda. Skroman, tih sa nekim naročitim, laganim i odmerenim manirima, koji se teku postepeno u životu i smatraju se kao veliki ukras čovekov.
— Da, da... čuli smo, odavno smo čuli, pa sve razgovaramo sa gospodin-sveštenikom... Sve se nadamo da dođete, da se vidimo.
Iziđe sveštenik. Za čudo i on beše isti učitelj... Onako isto govori, onaki isti pokreti, osmeh, ama baš sve isto. I njegove prve reči behu skoro iste kao i učiteljeve. Gojko se jedva osmeli da izgovori opravdanje:
— Daleko mnogo... I posao veliki u početku... Njegova obična zbunjenost, kad se sastaje s nepoznatim ljudima, obuze ga sad u velikoj meri. I popa i učitelj zgledaše se posle njegova odgovora. Učini im se veoma čudnovata i neobična ovolika zbunjenost kod odrasla čoveka. I Ljubica oborila glavu, pa ne zna kako da udesi lice: htela bi da izgleda prijatna, a oseća da joj to u ovom trenutku ne ide od ruke.
Učitelj pozva drugove k sebi u stan, tu odmah do crkve, i oni, ne smejući odreći, odoše, i ako bi voleli da se krenu odmah sa decom.
— Izvol’te, izvol’te, govoraše popa, idući uz njih. I dečica treba da se odmore dobro, dug je put, a i vi. Pa da se upoznamo... Ko zna kad ćete nam opet doći.
Gojko iđaše kao na šibu. Šta će on tamo, kad zna da neće umeti ni progovoriti. Istina, ovo su neki dobri ljudi, vidi se... ali tek...
— Jeste li bogoslov ili preperand ? zapita ga popa kad sedoše u sobi
— Prep... da, jest... svršio sam Učiteljsku Školu, promuca Gojko oborenih očiju, izbegavajući. onu zapletenu tuđu reč. A i zgodnije mu beše da se ovako izrazi: neka znaju da je svršio celu Učiteljsku Školu, i ako je privremeni.
— Tako... jest, jest, vidim ja: niste dobar pjevčik. A čuste li kako klikće naš gospodin Akso?... Jest, ali on je bogoslov.
— Ta ono nije baš zbog toga, gospodin-svešteniče, nije zbog toga što... nije zbog škole. Ima i bogoslova koji rđavo pevaju
— Ima, doista ima, odgovori pop, obarajući oči, jer i sam je veoma slab pevač. — Inomu solnce, inomu luna, inomu zvjezdi... kako li ono beše. Nije Bog dao svakomu sve darove.
Zatim oboje stadoše zapitkivati čas Gojka čas Ljubicu, te ovi moradoše stupiti u razgovor. Sede sa njima i učiteljka, pošto ih posluži, a to je vrlo otresita i razgovorna žena. Otvori se čitava debata, te čak i naše zaraćene strane moradoše popustiti i progovoriti po neku među sobom. Istina, Gojko pri tom bacaše iz očiju munje, a Ljubica se lukavo osmehivaše.
Povede se razgovor o učiteljima, o njihovim patnjama; pomenuše i jedno zlo: kad je više učitelja u mestu, pa se među njima otvori kavga.
— To je zlo, veliko zlo, moja gospodo, reče popa. U mesto da su oni složni, pa da se udruženim silama brane, oni udare svako na svoju stranu, a to je kmetovima dobro došlo.
Ljubica pogleda na Gojka, ali on gledaše oštro i ozbiljno, kao da se taj razgovor njega ništa ne tiče. »Vidim ja, nema tu mirnog rada! pomisli ona. Moraće jedno od nas dvoje putovati.«
Najzad gosti se kretoše. Urediše decu, pa opet okrenuše niz potes. Sunce po malo greje, ali se oseća oštrina u vazduhu. Taman da se lepo putuje.
|