Сеоска учитељица/I
I
Прижегло јесење сунце. По брезама, што су крај пута отомбољиле своје танке и необично дуге прутасте гранчице, понамештале се дугорепе свраке и по нека врана, опустиле крила, отвориле кљунове, па само дахћу. Трава се осушила, па из ње бије и трепери она врела измаглица, што се виђа обично усред лета. Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа, дави и гуши својом врелом невидљивом прашином. Једва чекаш да у гледаш на ливади какав моћни грм с разбацаним далеко у страну гранама, под којим ћеш наћи довољно хладовине и одмора...
Путом, што води од железничке станице к општини орловичкој, креће се тромо и уморно један путник. Још из далека, по целој његовој фигури, познаћете да је то нешто необично, а кад вам се приближи, изгледаће вам његова необичност веома чудновата. Ено га, стаде у хлад под једном брезом. Свраке закрешташе, прхнуше и попадаше на оближње дрвеће. Путник стаде, скиде с главе прашњави шешир с опуштеним ободом, извади из џепа прљаву мараму и обриса њоме ознојено чело, са кога падаху крупне капље зноја.
Овако уморан, обучен у неке прљаве, затворене боје, панталоне и капут, са црним широким пругама озго на ниже, стајаше он посматрајући село, које се, окићено воћњацима, пружило по другој коси, а својом ширином допире до ливада. Чобанчад, видевши путника у варошком оделу, пођоше к њему, али пришавши близу, стадоше. И они се зачудише необичну изгледу његову.
Беше то човек од својих двадесет и пет и шест година, црне густо обрасле браде, која се од половине на ниже преливаше у затвореножуту боју; висока и отегнута чела, дугих спљоштених образа, црножутих страшљивих очију, које ретко, врло ретко, гледају човека право, но већином стоје под обореним капцима. Цело лице му имађаше израз заплашене, дуго гоњене, уморене звери, која се одједном нашла међу својима, ну ипак се окреће око себе бојажљиво. Пажљив посматрач опазиће из очију му праву сањалачку душу, која живи више маштом но разумом. Тело му беше несразмерно развијено : руке дугачке, допираху до колена, ноге кратке са наврнутим стопалама унутра; цео му стас беше неприродно накривљен у страну.
Путник се још једаред обазре на село, па онда баци на земљу неку вунену струку са својих леђа и седе на њу. Тек тада опази чобане, који га пажљиво посматраху. Он подиже главу и махну руком на њих:
— Еј, море... одите овамо!
Деца се згледаше; понеко се засмеја гласно, заклонивши главу за леђа другарева.
— Има ли који ђак међу вама?
— Еве... овај, пружише деца прст на једнога.
— Оди, ђаче, овамо; оди, ја сам учитељ.
Деца се зачудише. Видело се да су све друго очекивала, само не то, да ће им се овај прљави, криви путник приказати као учитељ. Опет се неки засмејаше, а један довикну:
— Бијеш ли ти ђаке?
— Бијем неваљалце, а добру децу волим, одговори учитељ и скрену очи на ђака, који му прилажаше. Његов озбиљан одговор увери децу да је то доиста учитељ, па се бојажљиво уклонише на ливаду.
— Жив био, рече он ђаку, који му приђе руци.
— Је ли ово Орловица?
— Јесте, господине.
— Да ли је школа далеко одавде?
Дете се обрте к селу, пружи руку на једну од ближих зграда и рече:
— Ено је, ви’ш она... с високим оџаком.
Путник распита дечка још о многим другим стварима, које су га интересовале; тако сазнаде да је новопостављена учитељица већ приспела, да су одборници са кметом данас код школе, да одређују учитељици квартирину, пошто она нема стана у школској згради. Чувши то, путник се диже и пожури к школи, да би застао школски одбор на окупу.
»Учитељица нема стана у школској згради«, понављаше он детиње речи, корачајући лагано и несигурно својим кратким ногама. Он и сам не зна зашто му баш ма мисао застаде у глави, он не помишљаше ни на шта друго, али тек осећаше, да би му много пријатније било, кад би и учитељица становала у школи. »Овако... незгодно: сами обоје !« После стаде да мисли о школском одбору И осети да га обу зима његова обична бојажљивост. Би му то непријатно; он се намршти и убрза кораке.
»Кад ће ме то једном проћи! уздахну он. Шта су они, обични сељаци!... Шта имам да се ту... Али знам да ћу задрхтати кад их угледам. Само да не буде она ту, док се мало свикнем на људе, па после ћемо лако ...«
»Рекоше да је много лепа и млада... Сад право из школе« помисли он и подиже напред своје велике сањиве очи. Беше већ ушао у село, па гледаше да не изгуби из вида школу, која се, са својим високим димњаком, издизаше мало у страну од сеоског пута.. Одједаред залаја једно псето и искочи из дворишта, за њим појури друго, па треће и око уморна учитеља подиже се читав урнебес. Он, сиромах, и онако беше збуњен, чим опази радознала женска лица која га посматраху, а сад већ заборави и на своју главу... Срећом наиђе на њега неко момче, које растера псе и приђе му с оним обичним изразом лица, с којим дочекујемо сваког непознатог намерника.
— Шко... школа где је? промуца учитељ оборених очију, осврћући се око себе бојажљиво. — Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за школу. Ево је, брате... право на ову капију.
Путник га не саслуша даље, но окрете право вратницама и отворивши их уђе у школско двориште.
Пред школом сеђаху, на једној клупи, неколико сељака и мало подаље, на високој столици, једно лепо одевено женско чељаде. Чим се гост појави на вратницама, они испред школе поиздизаше главе, и што им се овај више примицаше, њихова лица постајаху све зачуђенија.
»Какво ли је ово чудо ?« као да се питаху њихова лица, али они ћутаху док им се путник не приближи. Њему заклецаше ноге, стаде да баца погледе у страну и, ни сам не зна како, приђе лепој младој девојци, скиде шешир и не гледећи је промрмља врло брзо:
— Гојко Савић, учитељ.
— А... отеже и збуни се изненађена девојка. Ви сте, дакле... И ја сам овде постављена... Љубица Петровићева.
— Ене, зар то нови учитељ! викну неко иза њихових леђа.
Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља:
— Како сте?...
— Е, па добро нам дош’жо, господине, рече један крупан дежмекаст сељак, прилазећи учитељу и пружајући му руку. Знате ми смо председник, а ово нам је школски одбор.
Учитељ промрмља нешто у себи, што је личило на звук:
— А-а-а...
За председником се диже један танак сувоњав младић, жутих завијених брчића, зелених очију, над којима је накривљен црн мекан шешир. Цело његово држање одаваше обичног сеоског левенту, који не ради теже послове, а живи боље од сељака. Вазда је одевен као да ће на сабор, пуши дуван господски на муштиклу »од пене«, носи чешће ципеле и куповни штап. Чим се Гојко представио као учитељ, на лицу овога сељака опазила се жива радост, коју он није ни сакривао. Прилазећи учитељу, он претходно скрену учитељичин поглед на себе, осмехну се на њу весело и учтиво, као сваки нови познаник, који се жели што боље препоручити. Његов поглед као да говораше: »Ето ти... сама видиш да нас околности зближују«. Затим пружи руку учитељу и таман да проговори (беше већ развукао усне у ироничан осмех), а председник продужи:
— Ово је општинско зло... знате — ћата.
Учитељ још више обори главу, намршти се и пружи руку. Ћата опет хтеде нешто рећи, али се некако при руковању запетља, па се ћутећи врати на своје место. Учитељ се рукова са одборницима и таман да се измакне, а председник му сврну пажњу на једног сувоњавог чичицу, који држаше високу столицу и чекаше ред да се поздрави са учитељем.
— Ово ви је вамилијаз, а може ви и кувати. Он је господин-Драгољубу, што оде сад од нас, све готовио.
Учитељ баци струку на столицу, посади се на њу уморно и стаде брисати знојаво лице. Сви опет поседаше и настаде кратко ћутање. Сви гледаху учитеља, а он, да би ма шта радио, продужи брисати се и онамо где је све било суво. Кмет се искашља, онако из учтивости, тек нек се штогод каже, да се не ћути, а одборници му понајлак помагаху. Најзад се кмет почеша иза уха, а то је већ значило да ће се ћутање прекинути.
— Ехе, ја... дођосте и ви. Само, простићете, јесте понели какву објавицу са собом? рече кмет и лице му доби неки полузваничан, пола учтив израз.
Учитељ, спреман за ове појаве, које се другима врло ретко дешавају, извади из капута једну хартију и пружи је кмету. Ћата прихвати, разви и прочита гласно објаву, којом се Гојко Савић, привремени учитељ и управитељ школе орловичке, упућује на своју дужност.
Опет се продужи разговор. Учитељ опази да му другарица непрестано ћути, па стаде мислити како би јој проговорио коју реч. Прво се усуди да је погледа, јер мало пре то није смео учинити. Подиже очи на њу и — прође га пријатна језа свега... Онаких очију он још не виде; беху то црне сјајне очи, из којих вечито бије живи огањ. И кад цело лице добије притворан скроман израз, ове живе очи говоре друкчије, веселије, ђаволастије... И кад какав свенуо старац погледа у ове чудне очи, развуче му се брк у страну и он зачуђено махне главом и у себи прошапће: »Часни је убио!«... Глава јој беше обрасла густом црном косом, а лице веома развијено, кошчато, због чега не силажаше са њега сталан израз грубости, али он ипак не уништаваше општи утисак примамљивости. Стас јој беше лепо развијен, али је она сама кварила његов изглед својим вечито погуреним леђима.
Гојко се сусрете са њеним јасним светлим погледом и обори очи. Баш је био у памети склопио целу реченицу којом је мислио да јој се обрати, али сад заборави све, па се стаде нервозно окретати око себе. Председник прекиде ћутање:
— Па ето, господине, ми почели да се погађамо са учитељицом за квартирину. Она је погодила собу код овог Јанка за четири динара месечно, а ми јој дајемо још по два динара, те свега шест.
— Молим вас, прекиде га учитељица, могла сам ја може бити наћи стан и џабе, па зар онда и ви да ми не платите ништа? Ја имам по закону право на добро озидане две собе, кујну, подрум и дан орања земље ... Ви ми то набавите, па ја вам не тражим ни паре.
— Тако је, тако је, убрза обрадован учитељ, што му се дала прилика да јој ма шта рекне.
— Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито. Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља. Како нам је досад могао један отаљавати !... Е али ревизор летос договори се са пређашњим одбором — а ми смо, знаш, од скора изабрани — па тако...
— Сиротиња смо, господине... Нема се откуд. Дације су велике, подавише нас, продужи један одборник. Чудим се како ћемо и толико спечалити.
Отпоче се право вашарско погађање, најпре молбом и лепим, па кад то не поможе, одбор удари у претњу.
— Нека те плаћа, брате, ко те је тражио и поставио, а ми нити смо те тражили нити нам требаш, узвикну један одборник.
Тада учитељица, која је дошла пре три дана и упознала се са главним околностима, саопшти Гојку да ни он нема стана, него ће морати становати у једном собичку, што је подигнут у дворишту школском. Пређашњи је учитељ, рече му она, примао накнаду у десет динара месечно за стан и башту. Гојко оде те разгледа свој нови стан, па се врати са одлучним захтевом: да се њему одреди накнада у десет, а учитељици двадесет динара месечно.
Настаде прави лом. Клетве, претње, па богме по мало и псовке, онако кроз зубе, све се то просу пред ово двоје јадника, који дођоше да заложе сву своју снагу за добро и напредак орловичке омладине. Али свему има краја, па и овој погодби. Наредише да учитељица прима дванаест динара месечно а учитељ четрдесет динара одсеком на годину. Заведоше решења у протокол, договорише се да се сутра изврши упис нових ученика у први разред, па се одборници разиђоше. Баш тада уђоше у двориште кола са учитељевим стварима. Учитељица застаде у недоумици: ваљало је прозборити још коју реч са новим другом, али се он сувише ревносно занео око својих ствари, те и она оде. Чича Стојан, школски послужитељ, скидајући ствари с кола, објашњаваше нешто учитељу:
— Немој ти њима, братићу, низ длаку: они ће тебе ома’ зубима. Него ти њима први покажи зубе. Је с’ вид’о нашу учитељку како је жустра!... Тако је то, братићу мој !... Зубе ти лолама! А гле, немаш душека! Ништа, наћи ће чича Стојан сенца... мирише кâ душа, да заспиш к’о јање. Јес’, братићу!...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|