Seoska učiteljica/I
I
Prižeglo jesenje sunce. Po brezama, što su kraj puta otomboljile svoje tanke i neobično duge prutaste grančice, ponameštale se dugorepe svrake i po neka vrana, opustile krila, otvorile kljunove, pa samo dahću. Trava se osušila, pa iz nje bije i treperi ona vrela izmaglica, što se viđa obično usred leta. Sav je vazduh njom ispunjen, i ona vas, ulazeći u pluća, davi i guši svojom vrelom nevidljivom prašinom. Jedva čekaš da u gledaš na livadi kakav moćni grm s razbacanim daleko u stranu granama, pod kojim ćeš naći dovoljno hladovine i odmora...
Putom, što vodi od železničke stanice k opštini orlovičkoj, kreće se tromo i umorno jedan putnik. Još iz daleka, po celoj njegovoj figuri, poznaćete da je to nešto neobično, a kad vam se približi, izgledaće vam njegova neobičnost veoma čudnovata. Eno ga, stade u hlad pod jednom brezom. Svrake zakreštaše, prhnuše i popadaše na obližnje drveće. Putnik stade, skide s glave prašnjavi šešir s opuštenim obodom, izvadi iz džepa prljavu maramu i obrisa njome oznojeno čelo, sa koga padahu krupne kaplje znoja.
Ovako umoran, obučen u neke prljave, zatvorene boje, pantalone i kaput, sa crnim širokim prugama ozgo na niže, stajaše on posmatrajući selo, koje se, okićeno voćnjacima, pružilo po drugoj kosi, a svojom širinom dopire do livada. Čobančad, videvši putnika u varoškom odelu, pođoše k njemu, ali prišavši blizu, stadoše. I oni se začudiše neobičnu izgledu njegovu.
Beše to čovek od svojih dvadeset i pet i šest godina, crne gusto obrasle brade, koja se od polovine na niže prelivaše u zatvorenožutu boju; visoka i otegnuta čela, dugih spljoštenih obraza, crnožutih strašljivih očiju, koje retko, vrlo retko, gledaju čoveka pravo, no većinom stoje pod oborenim kapcima. Celo lice mu imađaše izraz zaplašene, dugo gonjene, umorene zveri, koja se odjednom našla među svojima, nu ipak se okreće oko sebe bojažljivo. Pažljiv posmatrač opaziće iz očiju mu pravu sanjalačku dušu, koja živi više maštom no razumom. Telo mu beše nesrazmerno razvijeno : ruke dugačke, dopirahu do kolena, noge kratke sa navrnutim stopalama unutra; ceo mu stas beše neprirodno nakrivljen u stranu.
Putnik se još jedared obazre na selo, pa onda baci na zemlju neku vunenu struku sa svojih leđa i sede na nju. Tek tada opazi čobane, koji ga pažljivo posmatrahu. On podiže glavu i mahnu rukom na njih:
— Ej, more... odite ovamo!
Deca se zgledaše; poneko se zasmeja glasno, zaklonivši glavu za leđa drugareva.
— Ima li koji đak među vama?
— Eve... ovaj, pružiše deca prst na jednoga.
— Odi, đače, ovamo; odi, ja sam učitelj.
Deca se začudiše. Videlo se da su sve drugo očekivala, samo ne to, da će im se ovaj prljavi, krivi putnik prikazati kao učitelj. Opet se neki zasmejaše, a jedan doviknu:
— Biješ li ti đake?
— Bijem nevaljalce, a dobru decu volim, odgovori učitelj i skrenu oči na đaka, koji mu prilažaše. Njegov ozbiljan odgovor uveri decu da je to doista učitelj, pa se bojažljivo ukloniše na livadu.
— Živ bio, reče on đaku, koji mu priđe ruci.
— Je li ovo Orlovica?
— Jeste, gospodine.
— Da li je škola daleko odavde?
Dete se obrte k selu, pruži ruku na jednu od bližih zgrada i reče:
— Eno je, vi’š ona... s visokim odžakom.
Putnik raspita dečka još o mnogim drugim stvarima, koje su ga interesovale; tako saznade da je novopostavljena učiteljica već prispela, da su odbornici sa kmetom danas kod škole, da određuju učiteljici kvartirinu, pošto ona nema stana u školskoj zgradi. Čuvši to, putnik se diže i požuri k školi, da bi zastao školski odbor na okupu.
»Učiteljica nema stana u školskoj zgradi«, ponavljaše on detinje reči, koračajući lagano i nesigurno svojim kratkim nogama. On i sam ne zna zašto mu baš ma misao zastade u glavi, on ne pomišljaše ni na šta drugo, ali tek osećaše, da bi mu mnogo prijatnije bilo, kad bi i učiteljica stanovala u školi. »Ovako... nezgodno: sami oboje !« Posle stade da misli o školskom odboru I oseti da ga obu zima njegova obična bojažljivost. Bi mu to neprijatno; on se namršti i ubrza korake.
»Kad će me to jednom proći! uzdahnu on. Šta su oni, obični seljaci!... Šta imam da se tu... Ali znam da ću zadrhtati kad ih ugledam. Samo da ne bude ona tu, dok se malo sviknem na ljude, pa posle ćemo lako ...«
»Rekoše da je mnogo lepa i mlada... Sad pravo iz škole« pomisli on i podiže napred svoje velike sanjive oči. Beše već ušao u selo, pa gledaše da ne izgubi iz vida školu, koja se, sa svojim visokim dimnjakom, izdizaše malo u stranu od seoskog puta.. Odjedared zalaja jedno pseto i iskoči iz dvorišta, za njim pojuri drugo, pa treće i oko umorna učitelja podiže se čitav urnebes. On, siromah, i onako beše zbunjen, čim opazi radoznala ženska lica koja ga posmatrahu, a sad već zaboravi i na svoju glavu... Srećom naiđe na njega neko momče, koje rastera pse i priđe mu s onim običnim izrazom lica, s kojim dočekujemo svakog nepoznatog namernika.
— Ško... škola gde je? promuca učitelj oborenih očiju, osvrćući se oko sebe bojažljivo. — Škola! reče momče kao čudeći se što ovakav putnik pita za školu. Evo je, brate... pravo na ovu kapiju.
Putnik ga ne sasluša dalje, no okrete pravo vratnicama i otvorivši ih uđe u školsko dvorište.
Pred školom seđahu, na jednoj klupi, nekoliko seljaka i malo podalje, na visokoj stolici, jedno lepo odeveno žensko čeljade. Čim se gost pojavi na vratnicama, oni ispred škole poizdizaše glave, i što im se ovaj više primicaše, njihova lica postajahu sve začuđenija.
»Kakvo li je ovo čudo ?« kao da se pitahu njihova lica, ali oni ćutahu dok im se putnik ne približi. Njemu zaklecaše noge, stade da baca poglede u stranu i, ni sam ne zna kako, priđe lepoj mladoj devojci, skide šešir i ne gledeći je promrmlja vrlo brzo:
— Gojko Savić, učitelj.
— A... oteže i zbuni se iznenađena devojka. Vi ste, dakle... I ja sam ovde postavljena... Ljubica Petrovićeva.
— Ene, zar to novi učitelj! viknu neko iza njihovih leđa.
Učitelj se okrete i preletevši okom sva lica klimnu glavom i promrmlja:
— Kako ste?...
— E, pa dobro nam doš’žo, gospodine, reče jedan krupan dežmekast seljak, prilazeći učitelju i pružajući mu ruku. Znate mi smo predsednik, a ovo nam je školski odbor.
Učitelj promrmlja nešto u sebi, što je ličilo na zvuk:
— A-a-a...
Za predsednikom se diže jedan tanak suvonjav mladić, žutih zavijenih brčića, zelenih očiju, nad kojima je nakrivljen crn mekan šešir. Celo njegovo držanje odavaše običnog seoskog leventu, koji ne radi teže poslove, a živi bolje od seljaka. Vazda je odeven kao da će na sabor, puši duvan gospodski na muštiklu »od pene«, nosi češće cipele i kupovni štap. Čim se Gojko predstavio kao učitelj, na licu ovoga seljaka opazila se živa radost, koju on nije ni sakrivao. Prilazeći učitelju, on prethodno skrenu učiteljičin pogled na sebe, osmehnu se na nju veselo i učtivo, kao svaki novi poznanik, koji se želi što bolje preporučiti. Njegov pogled kao da govoraše: »Eto ti... sama vidiš da nas okolnosti zbližuju«. Zatim pruži ruku učitelju i taman da progovori (beše već razvukao usne u ironičan osmeh), a predsednik produži:
— Ovo je opštinsko zlo... znate — ćata.
Učitelj još više obori glavu, namršti se i pruži ruku. Ćata opet htede nešto reći, ali se nekako pri rukovanju zapetlja, pa se ćuteći vrati na svoje mesto. Učitelj se rukova sa odbornicima i taman da se izmakne, a predsednik mu svrnu pažnju na jednog suvonjavog čičicu, koji držaše visoku stolicu i čekaše red da se pozdravi sa učiteljem.
— Ovo vi je vamilijaz, a može vi i kuvati. On je gospodin-Dragoljubu, što ode sad od nas, sve gotovio.
Učitelj baci struku na stolicu, posadi se na nju umorno i stade brisati znojavo lice. Svi opet posedaše i nastade kratko ćutanje. Svi gledahu učitelja, a on, da bi ma šta radio, produži brisati se i onamo gde je sve bilo suvo. Kmet se iskašlja, onako iz učtivosti, tek nek se štogod kaže, da se ne ćuti, a odbornici mu ponajlak pomagahu. Najzad se kmet počeša iza uha, a to je već značilo da će se ćutanje prekinuti.
— Ehe, ja... dođoste i vi. Samo, prostićete, jeste poneli kakvu objavicu sa sobom? reče kmet i lice mu dobi neki poluzvaničan, pola učtiv izraz.
Učitelj, spreman za ove pojave, koje se drugima vrlo retko dešavaju, izvadi iz kaputa jednu hartiju i pruži je kmetu. Ćata prihvati, razvi i pročita glasno objavu, kojom se Gojko Savić, privremeni učitelj i upravitelj škole orlovičke, upućuje na svoju dužnost.
Opet se produži razgovor. Učitelj opazi da mu drugarica neprestano ćuti, pa stade misliti kako bi joj progovorio koju reč. Prvo se usudi da je pogleda, jer malo pre to nije smeo učiniti. Podiže oči na nju i — prođe ga prijatna jeza svega... Onakih očiju on još ne vide; behu to crne sjajne oči, iz kojih večito bije živi oganj. I kad celo lice dobije pritvoran skroman izraz, ove žive oči govore drukčije, veselije, đavolastije... I kad kakav svenuo starac pogleda u ove čudne oči, razvuče mu se brk u stranu i on začuđeno mahne glavom i u sebi prošapće: »Časni je ubio!«... Glava joj beše obrasla gustom crnom kosom, a lice veoma razvijeno, koščato, zbog čega ne silažaše sa njega stalan izraz grubosti, ali on ipak ne uništavaše opšti utisak primamljivosti. Stas joj beše lepo razvijen, ali je ona sama kvarila njegov izgled svojim večito pogurenim leđima.
Gojko se susrete sa njenim jasnim svetlim pogledom i obori oči. Baš je bio u pameti sklopio celu rečenicu kojom je mislio da joj se obrati, ali sad zaboravi sve, pa se stade nervozno okretati oko sebe. Predsednik prekide ćutanje:
— Pa eto, gospodine, mi počeli da se pogađamo sa učiteljicom za kvartirinu. Ona je pogodila sobu kod ovog Janka za četiri dinara mesečno, a mi joj dajemo još po dva dinara, te svega šest.
— Molim vas, prekide ga učiteljica, mogla sam ja može biti naći stan i džabe, pa zar onda i vi da mi ne platite ništa? Ja imam po zakonu pravo na dobro ozidane dve sobe, kujnu, podrum i dan oranja zemlje ... Vi mi to nabavite, pa ja vam ne tražim ni pare.
— Tako je, tako je, ubrza obradovan učitelj, što mu se dala prilika da joj ma šta rekne.
— Ama čekaj, gospodine, stade kmet izvijati slatko i rečito. Grehota je da ona globi naše selo, kad mi i ’nako nismo tražili dva učitelja. Kako nam je dosad mogao jedan otaljavati !... E ali revizor letos dogovori se sa pređašnjim odborom — a mi smo, znaš, od skora izabrani — pa tako...
— Sirotinja smo, gospodine... Nema se otkud. Dacije su velike, podaviše nas, produži jedan odbornik. Čudim se kako ćemo i toliko spečaliti.
Otpoče se pravo vašarsko pogađanje, najpre molbom i lepim, pa kad to ne pomože, odbor udari u pretnju.
— Neka te plaća, brate, ko te je tražio i postavio, a mi niti smo te tražili niti nam trebaš, uzviknu jedan odbornik.
Tada učiteljica, koja je došla pre tri dana i upoznala se sa glavnim okolnostima, saopšti Gojku da ni on nema stana, nego će morati stanovati u jednom sobičku, što je podignut u dvorištu školskom. Pređašnji je učitelj, reče mu ona, primao naknadu u deset dinara mesečno za stan i baštu. Gojko ode te razgleda svoj novi stan, pa se vrati sa odlučnim zahtevom: da se njemu odredi naknada u deset, a učiteljici dvadeset dinara mesečno.
Nastade pravi lom. Kletve, pretnje, pa bogme po malo i psovke, onako kroz zube, sve se to prosu pred ovo dvoje jadnika, koji dođoše da založe svu svoju snagu za dobro i napredak orlovičke omladine. Ali svemu ima kraja, pa i ovoj pogodbi. Narediše da učiteljica prima dvanaest dinara mesečno a učitelj četrdeset dinara odsekom na godinu. Zavedoše rešenja u protokol, dogovoriše se da se sutra izvrši upis novih učenika u prvi razred, pa se odbornici raziđoše. Baš tada uđoše u dvorište kola sa učiteljevim stvarima. Učiteljica zastade u nedoumici: valjalo je prozboriti još koju reč sa novim drugom, ali se on suviše revnosno zaneo oko svojih stvari, te i ona ode. Čiča Stojan, školski poslužitelj, skidajući stvari s kola, objašnjavaše nešto učitelju:
— Nemoj ti njima, bratiću, niz dlaku: oni će tebe oma’ zubima. Nego ti njima prvi pokaži zube. Je s’ vid’o našu učiteljku kako je žustra!... Tako je to, bratiću moj !... Zube ti lolama! A gle, nemaš dušeka! Ništa, naći će čiča Stojan senca... miriše kâ duša, da zaspiš k’o janje. Jes’, bratiću!...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|