Сени Доситеја Обрадовића
| Сени Доситеја Обрадовића Писац: Лукијан Мушицки |
Seine Nochachtung soll jedes Volk den Männern wihen durch dіe eѕ erleuchtet und
gebeѕѕert ward; іhre Bіlder soll eѕ ehren, іhr Gedächtniss soll eѕ feіern; und alle Herzen
werden vor Begіerde glühen, eben ѕo groѕѕ und edelmüthig zu ѕeyn.
Zimmermann
Видевши многе народе, градове,
И школе, нраве, својему народу на
Стократну ползу, сребровласи,
Мили Обрадовић навек усну.
У Белом Граду, новом позоришту
Мишица серпских, куд га нам приведе
Из Треста љубав топла к својим,
Камен га с натписом краснопростим
Покрива дично: Серпскемуњегове
Здје кости леже: род је свој љубио.
Движе се ум и серце добрих,
Сви благодарности свете полни.
Гледамо тако, мекшега чувства сви,
На воћку в јесен, плодов си лишену;
На гране већ безлисне, суве:
На памет долазе сенка, плоди.
Пробуђен рано, срећни Доситеје,
И нас и тебе љубећим Генијем,
Ти виде, мир, и купи мудрост
Немцев, Французов, Енглезов, Греков,
За браћу своју (как' Анахарзис за
Нелене Ските), ревношћу, подвиги,
Не златом богат; вкусив нектар
Истине, појити жедне нача.
Минервин кому дом неприступан јест,
Толмач же нуждан в беседи праоцев,
Тај тебе чита, чтома слуша
Буквонеискусан: све им јасно.
Ти света жељним отвори царски пут.
Колики с тобом путују, мудрују!
Куд ум, куд воља, куда серце
Тежити должно јест, радо чују.
Откриваш мудро басном ласкателство,
Клевету, завист; леп благородства штит
На доброј токмо руци славиш;
Казнити умеш надмену гордост.
Свак дрво хвали плоду по доброму;
Чест онда мужу то насадившему.
Астреје спутник, проста, знатна
Славом Аспазије в дружбу водиш.
Престрого каткад он обличавао:
Обаче верни ученик Сократов
(Праштајмо жару добру!), нерад
Видети ум богодани рабом.
Ти себи вечни воздвиже памјатник,
К високој цели влекушч пресилно род.
Почивај тихо, душе чисти,
С крепкима духови храбрих оцев.
24. августа 1811.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 124-125
|