Село

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

У сјенкама врба, купине и грма,
Малена ријека блиста се кô срма.
На обали чича са чибуком стоји
И димове вуче и говеда поји;
На домаку тамо, куда стаза иде,
Неколике ниске колибе се виде;
Пред једном, у хладу јабука и дуња,
Једна баба преде и помало куња;
Над њом се грање разрасло и сплело; -
            Село.

Попео се петô на буњишта мрка
Па крилима бије, пјева и чепрка;
У близини хукти воденица стара,
Пред њом сањив млинар с неким разговара;
Док у тихој сјенци купине и драче
Живо цврчак цврчи све јаче и јаче;
На његове танке и сребрне гласе,
За високим плотом, грокће једно прасе
И чека да с грана пане воће здрело; -
            Село.

На путањи, мокрој од скорашње кише,
Пуна кола шкрипе све више и више.
Успоредо старац тромо гази путом
И волове, каткад, опомене прутом.
Прљаво дијете - унуче му, ко ли -
Викну га и стрча са бријега доли
И уза њ се приви весело и жудно,
А старац се смије благо, доброћудно;
Саже се и гољу пољуби у чело; -
            Село.

У присоју жарком, испод брда гола,
Хрву се и ломе два разрасла вола;
Скупили се момци, јаран до јарана,
Па чекају конац љутога мејдана.
Негдје шева пјева; пољем пуним росе
Мило звоне звуци наоштрене косе;
Док брз коњиц један у даљини рже
И у чопор граби све брже и брже.
На истоку давно трепти јутро врело; -
            Село.