Ваздан жела моба Иванова,
Ваздан жела, али не пјевала.
А када је око подне било,
Запјевала сека Иванова:
„Чобанине злато материно, 5
Узби овце уз гору зелену,
На сред горе јавор дрво сухо,
У јавору стручак босиока
Под јавором студена водица;
Зали мени стручак босиока.“ 10
Чобанин јој диплам одговара:
„Залио сам и два и три пута,
Босиок ти готов увенуо.“
Од мобе се нитко и не сјећа,
Већ се сјећа Иванова љуба; 15
Говорила Иванова љуба:
„Бора теби челебија Иво,
Вриеме ти је мобу на ужину,
Шаљи мене кући на ужину,
Секу Ану за гору на воду, 20
Па ти хајде за њом назорице,
Назорице ама странпутице.“
То је Иво љубу послушао,
И он оде за њом странпутице.
Кад је дошла за гору на воду 25
Из јавора чудо извадила.
Чедо љуби а кроз сузе збори:
„Чедо моје не било ми живо!
Или ћу се млада објесити,
Ил' ћу млада у воду скочити, 30
Ил ' ћу тебе млада удавити,
Јер те не смием кући одниети.“
Тад с указа челебија Иво,
Пак је секи Иво говорио:
„Нит се вјешај нит у воду скачи, 35
Нити дави чедо златокосо;
Већ га носи мојој биелој кули.“
Одговори сека Иванова:
„Не ћу носит мој брате Иване,
Корит ће ме твоја виерна љуба.“ 40
Кад то чуо челебија Иво,
Он узима чедо премалено,
Пак га носи својој биелој кули,
И даје га виерници љуби:
„Прими чедо Анђелијо љубо, 45
Прими чедо и пази га добро;
А не кори моју милу секу.
И ти си ми прву ноћ дониела
А нисам те нигда прекорио,
Нит би сада моја виерна љубо, 50
Да ми није у риечи дошло.“
